Izvor: Politika, 14.Mar.2010, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Baba Martini sledbenici
Ja sam martovac– kaže poznanik. Život mu je, kaže, ćudljiv kao mart: čas ga ogreje sunce, čas ga, kao ovih dana, zaspe sneg, a sve u stilu: takav je to mesec, ispunjen smenama lepog i ružnog vremena.
Sa Baba Martom se sada poistovećuju i mnogi zvaničnici, iako su oni, u svom i opštem interesu, zaduženi za održavanje stabilnosti (društvene) klime. Odgovara im da pričaju da smo sada u prelaznom dobu, s podrazumevajućim temperaturnim šokovima, koji podrazumevaju dejstvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << režima „vruće-hladno” pre nego što bude prijatno.
S takvim sledbenicima i podržavaocima njenog recepta u državnim aparatima, savremena Baba Marta se protegla izvan kalendarske oročenosti i postala višesezonski simbol liderskih tumaranja u traganju za izlaskom iz sistemskih košmara, krštenim kao SEKA i DEKA (po inicijalima za svetsku i domaću ekonomsku krizu). Traje već godinu i po dana, takoreći kao BAKA (beskrajna akciona konfuzija).
Izraze privrženosti BAKA dobija od tradicionalno najjačih strana. Prvo joj se priklonila Amerika, odakle je potekla kriza za kojom je usledila konfuzija, a sada prednjači, reklo bi se, Evropa, tačnije njena zona objedinjene valute– evra.
Povodom finansijskog posrtanja Portugalije, Irske, Grčke i Španije, povezanih pogrdnom skraćenicom PIGS (na engleskom– svinje) rasplamsavaju se čak spekulacije o sudbini Evropske unije (EU). Pa se govori i da bi kriza mogla da razori, ili bar bitno omete, kompletiranje tog najvećeg mirnog objedinjavanja država u istoriji.
Ljude sa ovih prostora, koji bi svi da se nađu u EU, to posebno brine. Pogotovu kad im se učini da je sadašnja kriza u EU slična onoj koja je dovela do raspada njihove nekadašnje zajednice. Ne zato što žale za Jugoslavijom, mada i toga „poprilično ima”, već zato što se pribojavaju da bi nova perspektiva mogla da nasledi sudbinu prošle, ratovima raskomadane, unije.
Prisećaju se, naime, da je SFRJ bila ono čemu sada teži EU– zajednica različitih nacija, jezika, vera– ali da je počela da se raspada kada je izbila svađa, kakva se aktuelno registruje u EU, oko „plaćanja za kafanskim stolom”, za kojim je svako naručivao šta mu se prohtelo a da nikome nije dato pravo da „presudi” koliki ceh ko treba da namiri. Takvu moju davnašnju tezu podupro je londonski „Ekonomist” člankom u kome kaže da se prijatnost restoranske večerinke pretvara u svađu oko toga šta ko treba da „calne”, i da na to liče i prepirke oko pokrivanja naraslih budžetskih deficita.
Više je kandidata za plaćanje manjka u nastalom „protezanju preko gubera”. Po britanskom nedeljniku, među njima su najizgledniji: poreski obveznici, radnici u državnom sektoru, penzioneri, zdravstveni osiguranici, strani ulagači i– buduće generacije.
Proizlazi da deficite i ostale manjkavosti– u kojima su se mahom oćarili oni koji su zakone donosili i oni koji su zakone kršili– treba da plate uglavnom građani, sadašnji i tek stasajući, koji „nisu ni luk jeli ni luk mirisali”. Nedužni ne prihvataju, međutim, da su dužni.
Demonstracije i štrajkovi, čiji je epicentar Grčka, kao i referendumsko odbijanje Islanđana da podmire spoljne dugove svojih nemarnih bankara, svedoče da su sumnje u puteve novca nadmašile čak i podozrenje prema političkim kursevima. Još je teže, tako, da se usred krize uspostavi doza saglasnosti, neophodne da se iz krize izađe.
Odricanja su neizbežna, i to će staviti na delikatan test socijalno zajedništvo u nizu zemalja, koji mnoge neće položiti, takođe je konstatovao „Ekonomist”. Uz zaključak: „Narednih nekoliko godina će karijere političara biti građene i razgrađene na akcionarskom tržištu”, što će reći– zavisiće od poverenja koje steknu ili izgube u kursevima nacionalnog i internacionalnog oporavka.
Opet se prisećam jednog našeg davnašnjeg diplomate koji je, povodom tumbanja u stranoj zemlji, kazao: „Nisam znao da je ekonomija toliko bitna za politiku.” Rekao je to samo dve godine pre raspada njegove države, Jugoslavije, u okolnostima za koje „nije znao da su toliko važne”.
U opsežnoj analizi nemački „Špigl” sugeriše da se do uvođenja evra došlo pretezanjem političkih nad ekonomskim faktorima. Po toj verziji su, posle pada Berlinskog zida, porasle „stare strepnje”, naročito u Francuskoj, od ekonomske dominacije Nemačke –pa je monetarna unija isposlovana kao sredstvo za suzbijanje bojazni.
Od promene je, pak, Nemačka „najviše profitirala pa treba da najviše doprinese i izlasku iz sadašnje krize”, ocenjuju poznavaoci. Isto se preporučuje i Americi i Kini, kao glavnim dobitnicima zbivanja posle Drugog svetskog i hladnog rata, pa i Rusiji zbog njenog uzleta u povećanoj globalnoj tražnji energenata"
I pomenuti i mnogi drugi slede, međutim, kurs Baba Marte. Najpodesniji je da se sistemski lomovi pravdaju prosto, kao– sklad sa „ćudima više sile”.
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 13/03/2010]
