Izvor: Politika, 10.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BRUNO VEKARIĆ
Devedesetih godina prošlog veka sve se promenilo, bolje rečeno pošlo je naopačke. Ratni zločinci su postali heroji, pljačkaši patriote, a žrtve krivci. Samo je zima nekako odolela i ostala ista. Ne znam da li je to privid ili sam ja postao drugačiji? Nekih se rado sećam ...
Pamtim tri indijske zime, one koje su donosile dane od 30 stepeni, trome i spore. Pamtim neverovatne različitosti, lepezu raznih dijalekata, sudare socijalnih vrednosti u Agri, Djajpuru, Delhiju. Ostalo mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je urezano siromašno bogatstvo kakvo nikada do tada ne videh na venčanju kćeri jednog lokalnog bogataša. Isto kao i bogato siromaštvo koje sam naslutio kod "svetog čoveka" - prosjaka koji je citirao Tagoru, ali i neke zapadne filozofe, negde na Konot Plejsu u Delhiju. Pamtim i sličnost koja je postojala između rušenja hrama Ajodija, veliki sukob između hinduista i muslimana oko verske svetinje, i naših tadašnjih prilika.
Mnoge zime pamtim po ljubavi, mnoge po nesreći, suzama. Teško su mi padale one ratne, devedesetih, kada je, uz podeljenost moje porodice, odzvanjala tanad besmislenih bratoubilačkih ratova. Beograd je tada bio neprepoznatljiv. Dobrovoljci su punili autobuse mirisom alkohola i primitivizma. Isti oni koje sada gledam na optuženičkim klupama u Specijalnom sudu. Terani pokličima, busanjem, bestidnošću. Ubijali smo jedni druge jer su "oni" bili pogrešni, ne shvatajući da smo sve to ipak bili "mi". Danas kada smo mi "mi", a oni "oni", ponovo uspostavljamo poslovne, pravosudne, kulturne, ljudske veze.
Kakvog je sve to imalo smisla? Sada znam i uočavam sve razmere isplativosti tih ratnih zima za pojedince koji su nanosili najveću moralnu štetu upravo svom narodu. Sada mi je jasan "Pravilnik pljačke" koji je propisivao ko će iz Bosne i Hrvatske donositi zlato i devize, a ko prozorska okna. Ko će organizovati prevoz bele tehnike preko Drine i Dunava. Plen nisu delili sa sugrađanima. Njima su darivali siromaštvo, očaj i tugu. Zločine su uradili, onako, usput. Da prikriju pljačku.
Ukradem i danas par februarskih dana da, kao nekada, odem na produženi vikend do Dubrovnika. Popijem nezamenljivu kafu na Stradunu, proverim da li su Orlandov stub, dubrovački Arhiv i Sunce još tamo. Samo su golubovi i dah kulturnog bogatstva na Stradunu ostali isti, a ja sam se promenio. Ostao mi je samo zamagljen momački pogled ka siluetama prelepih Dubrovčanki. Samo sećanja na "galebarenje", kada su Beograd, Zagreb i Sarajevo imali zapadni i istočni front. Nemice i Čehinje. Zimi ih je bilo nešto manje. Ali "galebovi" su i u januaru i u februaru prepričavali i dopisivali svoje podvige. Uspomena iz "Sorkočevićevog letnjikovca" takođe je tu. I Gundulićeva poezija kroz koju često želim samog sebe da popravim.
Sada dva klinca trčkaraju tu negde oko mene... Zidine i golubovi su otporni na vreme. Ne dotiče ih, ali upozorava nas da prolazimo i da se menjamo. Na bolje, naravno. Ljudi jednako stalni i nezainteresovani, osvrnu se na malo ekavice i glasnije kazivanje rečce "bre". Dobronamerno se nasmeju gledajući dva tamnooka dečaka koja ne znaju šta se ovde dešavalo devedesetih. Ne želim da objašnjavam svojim sinovima na šta smo trošili te zime. Zašto bih ih opterećivao ružnim stvarima u kojima nisu učestvovali? Udišemo zimu na Stradunu, upoznajem ih sa istorijom i šarmom ovog divnog grada i šmekom dubrovačke diplomatije.
Tamo se danas putuje preko Crne Gore. Treba mnogo vremena čak i avionom. Let "Er Bosne" na relaciji Beograd – Sarajevo – Dubrovnik ukinut je nedavno zbog neekonomičnosti. Malo je ljudi zainteresovano da ide tim putem.
Zato ću ove godine u Soko Banju. Staru, proverenu i dobronamernu. Zima je tamo ugodno dosadna.
Portparol Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije
[objavljeno: ]
