Izvor: TvojPortal.com, 17.Apr.2011, 11:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

BAJATOVIĆ: Pokazivanjem mišića neće uplašiti vlast

 
(dnevnik.rs) Mitingaške akcije naprednjaka su velika markentiška kampanja kojom oni, koristeći i zloupotrebljavajući nezadovoljstvo građana ekonomskim stanjem, vode neprekidnu predizbornu kampanju,

 

prikrivajući time očigledni nedostatak sopstvenog programa, a sve u uverenju da im takva politika doprinosi podizanju ugleda i rejtinga u narodu – tvrdi potpredsednik Socijalističke partije Srbije Dušan Bajatović.
 
– Cela ova ne baš >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << uspela predstava u znaku je „pokazivanja mišića“ radi ubeđivanja „gledališta“, odnosno birača, da su oni najača i sigurno pobednička partija. Istovremeno, to je i ucena vlasti, jer naprednjaci insistiraju na prihvatanju njihovih uslova po svaku cenu. Međutim, mislim da je Nikolićev postupak sa štrajkom glađu i žeđu iznenadio i njegove pristalice i njegove protivnike. I, po meni, predstavlja politički pucanja u prazno. Jer, u čemu je suštinska, ili bilo kakva ozbiljna razlika u tome da li će se izbori održati 18. decembra ili 15. januara? Zbog čega bi tih mesec dana mogli biti odlučujući za Srbiju? U svakom slučaju, ni u jednoj varijanti SNS ne može biti jedini tumač volje naroda u Srbiji. Prema tome, izbori ne zavise samo, a ni prevashodno, od želja i zahteva Tomislava Nikolića i naprednjaka – kaže Bajatović za „Dnevnik”.
Činjenica je, međutim, da je rejting stranaka vladajuće koalicije u primetnom padu?
– Tvrdnje da slabi rejting vladajuće koalicije zasniva se na lošem ekonomskom stanju u zemlji: padu standarda, porastu nezaposlenosti, zaduženosti zemlje... Međutim, pri tome se zaboravlja ili ispušta iz vida da ova vlada plaća ceh desetogodišnje neuspele neoliberalne ideologije i politike, čiji je osnovni instrument bila šok-terapije sprovođena kroz jednu neosmišljenu, prljavu i, faktički – otimačku privatizaciju. Tu nema ništa od terapije, ali je zato društvo zaista doživelo „šok“. Rezultat je: deindustrijalizacija, velika nezaposlenost, siromaštvo... U takvim uslovima mogućnosti vlade da stanje brzo popravi objektivno su ograničene. S druge strane, sve su to izuzetno povoljne okolnosti za delovanje opozicije. Ali, pokazuje se da je i opozicija nemoćna, podeljena, bez jasne vizije i politike. Sve se svodi na želju da odmah preuzmu vlast i obećanje da će biti mnogo bolje kad oni budu vladali! Kako? I naše i svetsko iskustvo potvrđuje da se promenom partija na vlasti ne rešavaju ozboljni ekonomski problemi. Dobre namere, želje i obećanja nisu dovoljno pogonsko gorivo za progresivne promene. Bar u tome imamo iskustvo.
Gde je tu SPS?
– Podsetiću, našim opredeljenjem stvorena je koalicija DS-SPS na osnovu dobro poznatih principa. Nema sumnje da smo time dali odlučujući doprinos evropskoj orijentaciji Srbije. Nažalost, delovanje te koalicije „presečeno“ je na samom početku izbijanjem svetske ekonomske krize, koja se vrlo negativno odrazila i još uvek se odražava i na našu zemlju, a time i na politiku vladajuće koalicije. U takvim uslovima, izuzetno je teško voditi politiku porasta proizvodnje i zaposlenosti kao i politiku socijalne pravde za koju se zalažemo. Uz to, treba imati u vidu da u toj koaliciji učestvuju i druge partije sa svojim interesima i ciljevima, da se vlada održava na maloj parlamentarnoj većini, i da je stoga politički „ranjiva“ a ekonomski podložna kompromisima.
Zašto se onda ne ide na prevremene izbore?
– Prvo, u postojećoj ekonomskoj i političkoj situaciji izbori sigurno za nekoliko meseci blokiraju rad na rešavanju ekonomskih problema, što će samo pogoršati postojeće stanje. Drugo, i pored maksimalnog angažovanja opozicije, njene vere u pobedu i nekih naručenih pokazatelja rejtinga političkih partija, ozbiljnim analitičarima našeg političkog života jasno je da neće doći do bitnih promena odnosa snaga između vladajuće koalicije i opozicije. Treće, stalno podizanje političkih tenzija doprinosi društvenoj konfuziji i pogoršanju stanja u zemlji, koja se još nije oporavila od mnogih nepreležanih bolesti iz prošlosti. Uostalom, ponavljam, Nikolićevim predlogom da se izbori održe u decembru, na tri-četiri meseca pre redovnog roka, izbori faktički prestaju biti vanredni.
Da li vladajuća koalicija ima šansu da do tada popravi svoj rejting?
– Svakako. Niko unapred ne može znati pa ni predvideti moguće događaje koji mogu bitno uticati na opredeljenje birača. Pri tome, nije u pitanju samo status kandidata za članstvo u EU. Drugo je pitanje da li će i kako će vladajuća koalicija iskoristiti takvu priliku. Ja verujem da hoće.
Da li SPS strahuje od koalicije DS-SNS?
– Ne. Naša pozicija će zavisiti od rezultata na izborima. Kao što vam je poznato, mi smo prvi progovorili o mogućnosti takve koalicije. Ne zbog straha od nje, već pozivajući se na objektivnu analizu političkog stanja u zemlji. Jer, to jeste jedna od mogućih političkih solucija. A da li će do nje doći, zavisiće kako od izbornih rezultata, tako i od mnogih drugih okolnosti koje sada ne možemo u potpunosti sagledati. U ovom trenutku, naravno da je SPS za nastavak koalicije sa DS-om. A istu želju izražavaju i demokrate.
Šta bi Srbiji donela ta “velika koalicija” DS-SNS, a šta bi njom izgubila?
– Jedno je sigurno, „velika koalicija“ bi donela parlamentarnu većinu koja se ne bi mogla ucenjivati. Donela bi, dakle, parlamentarnu stabilnost. Međutim, ključno je pitanje na kojim bi se osnovama ta koalicija zasnivala, ukoliko do nje dođe. Tu već zalazimo u polje političke spekulacije u koju ne želim da se upuštam.
Koliko je realno da koalicija oko SPS-a uđe u aranžman sa Dinkićem, zarad formiranja “trećeg bloka”?
– Ta kombinacija je nerealna. Nije mi jasno kakav bi to „treći blok“ mogao biti formiran oko Dinkića. On zna samo za „svoj blok“.
Boji li se Srbija regionalizacije i decentralizacije?
– Srbija, u principu, nema razloga da se plaši ni decentralizacije ni regionalizacije. Ali samo pod uslovom da se precizira šta se pod tim terminima podrazumeva. Recimo, u društvima koja se nalaze u neuspešnoj tranziciji, regionalizacija nosi određene teškoće i rizike uslovljene činjenicom da se iza nje neretko skrivaju ili prikrivaju neki drugi ciljevi kao što su autonomaštvo, tendencije federalizma, pa kod nekih političkih grupacija i separatizam. Stoga nije prihvatljivo da regionalizacija, a u tom okviru i autonomija, ima (para)državne funkcije i vodi federalizaciji Srbije. S druge strane, prihvatljiva je ona regionalizacija koja doprinosi otvaranju a ne zatvaranju regiona; kojom se gase, smanjuju ili ublažavaju postojeći društveni sukobi; koja uspostavlja pravu meru između nužne centralizacije i poželjne decentralizacije. U svakom slučaju, i kada je reč o regionalizaciji, i kada je tema decentralizacija, potreban je racionalniji pristup, neopterećen predrasudama i partijskim interesima.
Postaje li Vojvodina sve više ekonomsko pitanje a sve manje političko? Jer, prema poslednjim podacima, BDP Pokrajine debelo zaostaje za Beogradom.
– Autonomija Vojvodine je bila i ostala prevashodno političko pitanje, čije tretiranje zavisi od partijske opredeljenosti. Pri tome i dalje imamo dva suprostavljena zahteva: Vojvodina kao federalna jedinica i, s druge strane, negiranje potrebe za autonomijom. Po meni, oba su nerealno i neadekvatno rešenje za Srbiju.
Međutim, ne sporim da je Vojvodina zaista sve više ekonomsko pitanje. Jer, sve se prelama preko ekonomije u smislu stepena razvijenosti društva i životnog standarda građana. Da imamo uspešnu privredu i na toj osnovi zaposlenost i sigurnost građana, a time i njihov bolji standard, mnogi problemi u društvu ne bi ni postojali ili bi se postavljali na sasvim drugačiji način i lakše rešavali. Ali tu smo gde smo – u ekonomskoj i socijalnoj krizi - gde i lokalna pitanja mogu da dobiju veći politički značaj, posebno ako se događaju u nacionalno mešovitim sredinama.
Inače, ako se kaže „BDP Pokrajine debelo zaostaje za Beogradom“, treba reći i to da južna Srbija „još deblje“ zaostaje za oboje. A u Beogradu i Vojvodini zaostaju, odnosno nerazvijene su mnoge opštine. Stoga je potrebno „smiriti loptu“ i retoriku. Naravno da želim da se Vojvodina brzo i uspešno razvija i napreduje. Ali, problemi, i to ozbiljni, ne rešavaju se samo na nivou Beograda i Vojvodine, već Srbije kao celine. Deluje kao fraza, ali zaista moramo „zasukati rukave“ i okrenuti se više sopstvenim snagama. One postoje. Treba ih samo motivisati, mobilisati i staviti u funkciju dobrobiti građana i bržeg razvoja društva.
Miroslav Stajić
 
Ni Vlada ne voli da čuje o poskupljenju gasa
Posmatrano iz ugla direktora „Srbijagasa”, kako se najavljeno poskupljenje gasa može odraziti na poziciju SPS-a, ali i Vlade?
– Svakoj partiji, pa i SPS-u, rizik je da visoki funkcioner vodi jedno tako važno javno preduzeće kao što je „Srbijagas”. Ali je to i šansa da pokaže svoj odnos prema privredi i socijalnim pitanjima. Naravno da je nepopularno stalno govoriti o tome da gas mora da poskupi jer cene na međunarodnom tržištu stalno rastu, a mi gas uvozimo; da gas mora da se plati ili ga neće biti... To ne voli da čuje ni Vlada, baš kao što ne vole ni stranačke centrale, posebno u izbornoj godini. Ali svi zaboravljaju da gas za domaćinstva nije poskupeo dve godine, a da je njegova nabavna cena porasla sa 270 na 400 dolara samo za poslednjih godinu dana. Zaboravljaju da je trebalo da poskupi još u novembru prošle godine, ali smo održali obećanje da neće poskupeti do kraja grejne sezone iako nam potrošači duguju 680 miliona evra! Naravno da smo tako pomogli svim potrošačima i praktično subvencionisali potrošnju gasa u Srbiji.
Zamerali su nam i što smo zbog dugova preuzeli preduzeća koja su bila loše privatizovana, ali smo mi tako ne samo zaštitili državna potraživanja, nego ta preduzeća sada rade i sačuvali smo hiljade radnih mesta. Uskoro će te firme imati nove strateške partnere i zagarantovanu budućnost bez otpuštanja radnika. Pri tome su notorne laži tvrdnje da su te poslovne operacije ugrađene u cenu gasa, pa je on zato skuplji. „Srbijagas” nije i ne sme biti tretiran samo kroz cenu gasa, kao prilika da se steknu jeftini dnevnopolitički poeni. Gas je deo energetskog bilansa Srbije i mi naprosto moramo da ga trošimo, nismo u mogućnosti da ga efikasno supstituišemo. Zato ne smemo da dozvolimo da ga, zbog neplaćanja, nema. Zato gas mora da se plati. E sad, da li će ga platiti oni koji ga troše ili svi mi iz budžeta, to zavisi od politike koju budemo vodili na nivou države.
 
 

Bajatovićvlast se ne plasipokazivanja misica

Nastavak na TvojPortal.com...

SrbijaNet.rs: Bajatović: Štrajk glađu je marketinška kampanja