Izvor: RTS, 06.Okt.2013, 07:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Austrija, ima li mesta za Srbe u parlamentu
Nijedan od kandidata srpskog porekla nije uspeo da uđe u austrijski parlament. Na listi pobedničkih socijaldemokrata političari srpskog porekla nisu visoko rangirani. Formiranje austrijske vlade između dve mogućnosti: proverenu "Veliku koaliciju" SPO i OVP ili "šok" koalcija SPO, FPO i Neos.
Izbori u Nemačkoj i Austriji su prošli, a put do nove vlade je u oba slučaja dug i neizvesan, pogotovo za Austriju, čija se uprava ne očekuje pre Božića. Ako je Srbija nemačke >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << izbore posmatrala pre svega iz evropske vizure, austrijski su imali prizvuk "domaće" politike specifičnog tipa, koncentrisane na šanse nekolicine kandidata srpskog porekla.
Nijedan od kandidata srpskog porekla nije uspeo da uđe u austrijski parlament, mada niko od njih nije ni imao realne šanse, pa su predizborna očekivanja koja su u tom smislu kursirala u javnosti Srbije dosta nerazumljiva.
Pogledajmo slučaj Darinke Hrnjez (druga generacija, rođena 1973. u Beču, školovala se u Kanadi), koja se takmičila za ulazak u nacionalni parlament na listi Franka Štronaha, i bila najbliža tome da ostvari čudo i postane prvi poslanik srpskog porekla u austrijskom parlamentu.
Hrnjezova je bila na visokom desetom mestu savezne liste, ali za malu partiju koja je osvojila 11 mandata, što je isto kao da je bila na pedesetom.
Logika situacije govori u prilog tome da je Frank Štronah, kanadski self-made milijarder austrijskog porekla (čak i govori nemački sa izrazitim engleskim akcentom) mislio ozbiljno kada je promovisao političke ambicije Darinke Hrnjez.
Problem je, međutim, što je čitav njegov politički povratak u Austriju bio postavljen na nebuloznim osnovama: zaista je polazio od toga da će osvojiti barem trećinu biračkog tela i postati najveća stranka ispod Alpa i šire, dok je, istovremeno, kao neiskusan političar i mini-diktator po opredeljenju, bio predmet podsmeha na javnoj sceni.
Srbi na dnu liste socijaldemokrata
Ili, pogledajmo slučaj Tatjane Kukić Jank (prva generacija, rođena 1974. u Beogradu), koju je Narodna partija (OVP) poslala u trku na 36. mestu, što bi zvučalo dobro da su ispunjena dva uslova: da je OVP velika stranka i da se u parlament ulazi po redu sa savezne, a ne sa lista federalnih jedinica (mala Austrija ih ima čak devet!).
Primer pobedničke Socijaldemokratske partije Austrije (SPO), sa 52 mandata, najbolje je i ne spominjati previše u tom kontekstu, jer na njihovim listama se kandidati srpskog porekla i ne pojavljuju pre "odličnog" 328. mesta.
Socijaldemokrate su u javnosti, pre svega van Austrije, dugo važile za stranku otvorenu prema politički zainteresovanim mladim migrantima s područja bivše Jugoslavije, kategorija koja se ovde naziva BKS-kandidati (Bosnien-Kroatien-Serbien).
Taj utisak vara, što se najbolje može videti kroz položaj apsolutno najuspešnije socijaldemokratske BKS-političarke Anice Matzke Dojder, koja nikada nije uspela da napravi iskorak sa bečke gradske na saveznu zakonodavnu scenu.
Danas je, s jedne strane, čvrsto etablirana unutar svoje stranke, gde funkcioniše kao neprikosnoveni "gate-keeper" za sve interesente srpskog porekla koji bi kod socijaldemokrata pravili političku karijeru, a s druge strane, nema nikakvu šansu da sama uđe u savezni parlament.
Iako problematika pravih stranaca (blizu milion stanovnika Austrije, od toga 130 hiljada Srba), plus Austrijanaca migracionog porekla (oko 600.000, od toga 170 hiljada srpskog porekla) nema direktnog uticaja na to kako će se dalje odvijati pregovori za formiranje nove vlade u Austriji, ona ostaje u prostoru kao hronično nerešeni znak pitanja.
Provereni medikament ili šok
Zemlja trenutno oscilira između dve mogućnosti: ili će dobiti jednu malu "Veliku koaliciju" SPO i OVP (99 poslanika od 183), ili kombinaciju SPO plus Slobodarska stranka (FPO) plus Nova Austrija (Neos), sa isto 99 poslanika, koja zahteva mnogo više hrabrosti i inventivnosti.
O prvoj varijanti je manje više sve rečeno - ona je pouzdana i proverena kao medikament za hroničnu bollku - ne leči, ali olakšava stanje.
Druga bi bila šok, ali više za međunarodnu javnost, nego za same Austrijance - ne treba zaboraviti da je milion ljudi glasalo za Štraheov FPO, što je skoro četvrtina glasova (od 4,4 miliona) koje su pre nedelju dana dobile sve parlamentarne stranke zajedno.
Čak se i konzervativni austrijski list Di Prese pita: "A zašto ne?". Zašto socijaldemokrate unapred odbijaju saradnju sa Štraheovim plavima? Gde nalaze moralno pravo da se tako "gade" plavih?
I jedna i druga su takozvane "radničke partije", čak FPO od izbora 1999. godine konstantno više nego socijaldemokrate; obe su izrazito socijalno opredeljene, obe su pristalice direktne demokratije, i jedna i druga stranka ne odustaje od svojih rezervi prema Briselu i EU.
Slika tvrde anti-migracione stranke promenjena je otkako je Štrahe preouzeo kontrolu, pa je FPO sada profilisana "anti-muslimanska", a ne više stranka koja viče: "Auslaender raus!".
Tačno, direktna demokratija kao mehanizam koji sa sobom donosi opasnost populizma, bila je Haiderova programska stavka, njegov naslednik Štrahe ju je samo preuzeo.
Ali, ne treba zaboraviti da je upravo sadašnji socijaldemokratski premijer Fajman i došao na vlast obećavajući austrijskim glasačima direktnu demokratiju, pre svega u odnosu prema odlukama koje dolaze iz Brisela.
Bilo bi pogrešno Fajmana proglasiti histeričnim anti-EU političarem, u onom smislu u kom je to Nigel Farage iz britanske Nezavisne, ili Vojislav Koštunica iz srpske Demokratske stranke Srbije, ali - potencijal populističkog ugađanja "glasu naroda" je deo Fajmanovog ličnog softvera.
Sve boje koalicije
Kako bi se nova parlamentarna stranka Neos (stranačka boja roze) uklopila u tu kombinaciju? Lako - oni su i nastali od delova Haiderove stranke (Liberalni forum) koji su sredinom devedesetih godina napustili FPO i neoliberalnih, "dinamičnih" begunaca iz usporenog OVP-a.
Onda, zašto da ne koalicija crveno-plavo-roze, pita Di Prese i daje jedan jedini razlog: Zato što su se austrijske socijaldemokrate formirale kroz čitav posleratni period, ne kroz snagu nacionalnih ili evropskih vizija, već kroz "mi smo anti-FPO" platformu - oni reaguju iz stomaka kad odbacuju plave.
Isto tako je pogrešna ideja da bi plavi svojim anti-EU stavom blokirali austrijsku evropsku politiku. Ko god preuzme vlast u Beču, biće pro-EU, anti-EU je samo za domaću upotrebu.
Kakvo naravoučenije iz svega toga mogu izvući kandidati srpskog porekla?
Prvo, da je bilo greška vezivati se za Štronahovu stranku - samo što je postala parlamentarna, već je uhvaćena u procesu raspada.
Drugo, da treba ostati pri velikim, etabliranim strankama i čekati pogodan momenat.
On, međutim, neće doći dok i Srbija kao država ne izbori svoje mesto u EU porodici i tako austrijskim strankama isporuči simbolički razlog da poprave tretman svojih parlamentarnih kandidata bližeg ili daljeg srpskog porekla.
