Izvor: Politika, 25.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Audi
Mrak i agresija tri bitange bili su jači od energije stotinu prolaznika
Videla sam svojim očima:
Pre nekoliko dana, kod Beograđanke, dok stojim na pešačkom prelazu, začujem tup udarac. Jedan besan crni "audi", udario je na semaforu narandžasti auto koji je stajao ispred. A onda ga je udario još jednom. Puklo je, branik krntije visio je na jednom šrafu. Zatim je vozač audija izašao napolje – bio je to čovek od tridesetak godina u kožnoj jakni, dobro >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obučen, izgledao je kao građanin Evrope. I, počeo da šutira auto koji je udario. U autu je bilo petoro ljudi, očigledno porodica, a stariji čovek za volanom bio je u šoku kad je siledžija posle šutiranja krenuo da mu psuje sve po spisku, usput mu odvaljujući kvaku na vratima. Zatim su iz crnog "audija" istrčala još dvojica muškaraca, jedan je bio mlad, a drugi prosed, pa su i oni svom snagom, naočigled brojnih prolaznika, krenuli da šutiraju auto.
Bio je sumrak, i mi koji smo stajali na pešačkom prelazu mogli smo samo da vidimo kako nesrećni ljudi u starom autu mahinalno podižu ruke da zaštite glave od nogu koje su letele ka staklima.
Pešaci su se zgledali u čudu, ali niko se nije usudio da glasnije od šapata kaže išta više od reči "strašno".
Zatim su bitange ušle u "audi", dale gas i preko trotoara pored SKC-a pobegle u pravcu Slavije. Narandžasti stari auto ostao je da stoji na semaforu. Starac za volanom nije više mogao da zatvori vrata. Gledao je unezvereno oko sebe i u ljude koji su prelazili preko "zebre". Pogledala sam u registraciju. Bili su iz Loznice.
Počela sam da plačem.
To je slika Srbije. Ono u čemu živimo, ono sa čime smo se pomirili, prepadnuti da i sami ne dobijemo batine, da ne budemo pregaženi pred obešću crnih kožnih jakni, skupih odela i satova, i "audija", tog mračnog automobila koji kod nas ima simboliku užasa, zločina, kriminala i obesti. Crni "audi" koji seje strah gde god da se pojavi, auto za mračne tipove koji se bave mračnim stvarima, koji tuku, ubijaju, kradu, lažu i psuju, i koji svoju moć najlakše demonstriraju pred slabima, starima i nemoćnima. Strah da reagujemo na užas koji se odvija pred našim očima, ono je što mi je nateralo suze na oči. Na ulici je scenu posmatralo najmanje sto ljudi koji su, na kraju, samo gledali u vrhove svojih cipela.
Mrak i agresija ove tri bitange bili su jači od energije stotinu prolaznika – prisustvovali smo nepravdi i nasilju, videli smo uplašene oči nedužnih putnika iz provincije, i ništa nismo uradili. Jer se bitange nisu šalile, jer su htele da unište, izgaze, satru, onoga koji se zaustavio na semaforu, a nije ih pitao da li to da uradi. Jer oni određuju pravila u javnom prostoru, pošto su jači, pošto imaju sredstva. Jer je predstava za prolaznike u centru Beograda trebalo da bude neka vrsta pokazne vežbe, društvenog ogleda o tome kako izgleda biti čovek u starom automobilu, i kako izgleda biti prolaznik.
Bitange su grupa, klan, čopor besnih vukova koji su u Srbiji nešto kao opšte mesto. Crni automobil, sa onim krugovima napred, zloslutni je znak naše stvarnosti u kojoj caruju nervoza, buka i bes, i u kojoj svaka logika, pravda, istina, dostojanstvo, pristojnost i normalnost moraju da ustuknu pred razjarenim zverima koje lome sve pred sobom, i koje su izgledale kao da bi mogle svakog trenutka da iz svojih jakni i odela povade pištolje i naprave masakr.
Jer su bili malo nervozni. Jer su bili ljuti. Jer za njih drugi ne postoji. Jer je auto koji su udarili bio star, što znači da je bio ničiji. Da u njemu sede ljudi koji su niko. Da je dozvoljeno da ga udare još jednom, i da ga polome. Jer su znali da na obest i agresiju ovde malo ko reaguje, da se za tako nešto ne odgovara. Jer je krntija za udaranje. Jer krntije samo smetaju u saobraćaju, a stare ljude bi trebalo pobiti. A ljudi iz provincije ionako zaslužuju lekciju. Jer život ovde ne vredi ništa. Ničiji život ovde ne vredi ništa – ni životi onih u narandžastoj krntiji, ni životi nas koji smo to gledali.
Starac je ostao da stoji na semaforu držeći rukom razvaljena vrata.
Srbija ne može biti srećna sve dok je ovako uplašena od tipova koji u tamnim automobilima nikada ne sede sami. www.mirjanabm.com
M. Bobić-Mojsilović
[objavljeno: 25.12.2007.]
