Izvor: Politika, 12.Jan.2014, 13:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arijel Šaron: Izrael kao misija i opsesija
Arijel Šaron je decenijama dominirao javnim životom Izraela kao heroj ratova sa Arapima, kao simbol tvrdoće i kao neko ko je pre nego što će 2006. utonuti u komu – vođen voljom generala i instinktom političara – odlučio da potraži mir sa Palestincima. „Arik, kralj Izraela”, delovao je gotovo besmrtno. Ovo je kraj jedne ere.
Armija je predstavljala veliki deo karijere ovog čoveka rođenog kao Arijel Šeinerman 26. februara 1928. u porodici ruskih imigranata severno od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tel Aviva, u Palestini koja je tada bila pod britanskim mandatom.
Vojnu karijeru počeo je sa 17 godina pridružujući se tajnoj jevrejskoj organizaciji Hagana. Oduvek je smatrao da je njegova misija – protivnici tvrde opasna opsesija – da se bori za bezbednost Izraela pridržavajući se gesla da cilj opravdava sredstva.
Istakao se kao oficir koji je komandovao jedinicom 101 obračunavajući se sa Palestincima u prvim godinama po stvaranju Izraela 1948. Učestvovao je u dve operacije kažnjavanja u kojima su ubijene desetine Palestinaca i egipatskih vojnika. Bio je teško ranjen tokom opsade Jerusalima.
Komandovao je padobranskom brigadom u Sueckom ratu 1956. i dobio je čin brigadnog generala. U junskom ratu 1967. imao je ključnu ulogu u zauzimanju Sinaja. Postao je komandant Gaze pošto su Izraelci ovaj pojas, Zapadnu obalu i istočni Jerusalim, okupirala tokom rata.
Kao jedan od osnivača desničarskog Likuda ušao je u svet politike, ali ponovo se nakratko vratio armiji tokom rata 1973. kada je – kršeći naređenje – njegova divizija prešla Suecki kanal, presekla egipatsku 3. armiju i okrenula ratnu sreću u korist Izraela.
Odmah posle rata prvi put je izabran u Kneset. Neuspešno je pokušao sa sopstvenom strankom Šlom Cion pa se vratio Likudu. Kao ministar odbrane 1982. je – bez znanja premijera Menahema Begina – organizovao invaziju na Liban da bi Jasera Arafata i njegov PLO proterao iz Bejruta.
Operacija se završila fijaskom: nezavisna izraelska komisija utvrdila je da snosi odgovornost za pokolj Palestinaca u bejrutskim logorima Sabra i Šatila i donela preporuku da nije pogodan za javne funkcije – što ga je privremeno koštalo političkog angažmana.
Protivnici su mu odavali priznanje za snagu volje i harizmu, kritikujući ekstremno desničarenje. Nije se obazirao na to ko ga voli a ko mrzi, već je, kapitališući na popularnosti kod desnice, lagano pripremao politički povratak.
Iskoristio je ministarski položaj da početkom devedesetih pokrene najveću kampanju gradnje jevrejskih naselja na teritorijama okupiranim 1967.
Često je u nedostatku uspešnih strategija pribegavao novim taktikama. Znao je da deluje kao politički iluzionista, ali tačno je prepoznao trenutak kada su Izraelu bili neophodni njegova snaga i volja.
Izabran je za lidera Likuda 2000. Godinu dana kasnije, pošto je provokativnim odlaskom u muslimansko svetilište u istočnom Jerusalimu doprineo početku novog palestinskog ustanka poznatog kao intifada Al Aksa, izabran je za premijera. Ta administracija se narednih pet godina smatrala najtvrđom u istoriji Izraela.
Od tada se gotovo pet godina bez milosti suprotstavljao ustanku. Dok se odmarao na ranču u blizini Beršebe, svog arhirivala Jasera Arafata primorao je tenkovima na kućni pritvor u Ramali. „Gospodin bezbednost” naređivao je kolektivna kažnjavanja i raketiranje palestinskih naselja, dopuštao „ciljna ubistva” protivnika i rušenje kuća porodica bombaša samoubica, ekonomski pritiskao, podigao „zid razdvajanja” na Zapadnoj obali.
Paradoksalno, sve to dalo mu je kredibilitet i pružilo mogućnost da se odluči na ustupke Palestincima. Čovek koji je bio mesijanski uveren da bezbednost Izraela leži u kontroli što više teritorije, uporni arhitekta koji je tri decenije hrabrio jevrejsko naseljavanje okupiranih teritorija, onda se naglo okrenuo.
Osmislio je – i 2005. ostvario – unilateralno povlačenje vojske i jevrejskih naseljenika iz Gaze, čime je milion Palestinaca dobilo svoju zemlju. Gotovo preko noći je prešao put od apsolutiste do pragmate koji je prihvatio ideju razdvajanja. Ili je tako tvrdio.
Rizikovao je da ga krajnja desnica i ultrareligiozni rabini proglase za izdajnika, ali Palestinci su sumnjali u njegovu iskrenost.
Stari general nikada nije do kraja definisao granice prema Palestincima i njihovoj budućoj državi, niti je pokazao spremnost da razgovara o bolnim pitanjima kao što su izbeglice ili status istočnog Jerusalima.
Kada su u Likudu osporili njegov plan oko Gaze, odmah ih je napustio i formirao sopstvenu partiju Kadima – Napred. Magnetnom harizmom vođe privukao je političare i sa desnice i sa levice.
Jaki lideri uvek su bolji od slabih. Oni su u stanju da izguraju svoje vizije. Tako je i Arik pridobijao naklonost sve više sunarodnika. Nisu mu zasmetale ni istrage korupcije uperene protiv njega lično ili njegovog sina Omrija. Kapitalisao je na povlačenju iz Gaze ne obazirući se na savete lekara da bude manje aktivan i da smanji kilažu.
Arapi su ga pamtili po zlu. Palestinci ga mrzeli, ali „buldožer” je uspevao da stvori utisak da posle Arafatove smrti krči prostor obnovi mirovnih kontakata. Kada je februara 2005. sa novim palestinskim liderom Mahmudom Abasom u Šarm el Šeiku potpisao primirje, i egipatski predsednik nazvao ga je „čovekom mira”.
Svet će različito tumačiti kontroverzni Šaronov legat – njegov život i politička opredeljenja bili su polarizovani. Kada se sve sabere, manje je bio čovek mira a više kreator sukoba. Ipak, povlačeći izraelske vojnike i jevrejske naseljenike iz Gaze, okrenuo je istoriju Izraela i promenio sopstvenu biografiju.
U nečemu nije uspeo: da sa Palestincima isposluje mir. U tome mu nisu pomogli ni veština političara ni čvrstina generala. Iza sebe je ostavio mnogo konfuzije, podela i neizvesnosti – kako među Izraelcima, tako i među Palestincima.
Boško Jakšić
objavljeno: 12/01/2014
