Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apsolutno romantično
Gde ste pošli! Hajde, za tri minuta počinje film! – presekao me je usred koraka Kusturičin glas. Želja da se proba čuvena drvengradska medovina ostaje tako neispunjena, najverovatnije do sledećeg festivalskog izdanja, jer odmora uz Emira Kusturicu jednostavno nema.
Dan je ispunjen projekcijama filmova, radionicama, predavanjima, susretima sa filmskim debitantima i veteranima, a noć koncertnim događajima. Takav jeste Prvi Kustendorf festival, međunarodna manifestacija koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je osmislio i realizovao naš proslavljeni reditelj uz podršku Ministarstva za kulturu, dovevši u mokrogorski romantični Drvengrad i Srbiju „svet pred noge".
– Pobogu, kakvu energiju ovi ljudi imaju, da li se oni ikada odmaraju! – najiskrenije se zapitao i danski kolega Kristijan Mongard posmatrajući iz prikrajka višesatne aktivnosti domaćina Kusturice i centralnog festivalskog gosta Nikite Mihalkova koji je, ne štedeći svoj dar, održao čak dve master klase pred fasciniranim studentima filmske režije i gostima festivala koji je 14. januara svečano proglasio otvorenim premijer Srbije Vojislav Koštunica, dok je ministru za kulturu Vojislavu Brajeviću pripala čast da pozdravi učesnike glavnog, takmičarskog programa.
– Jedan slovenski pisac je rekao: teška vremena treba da se prežive bez svega onoga o čemu naši preci nisu ni razmišljali – govori, između ostalog, Mihalkov dok ga radoznale mlade glave iz Amerike, Kube, Poljske, Britanije, Srbije, Rusije, slušaju otvorenih usta. – To je znak našeg vremena. Naši osmesi i ljubaznost više ne znače ništa, ne zanimamo se za druge i zaustavljamo se samo na pitanjima „kako si”. Znate, američki pilot pije kafu, spusti šolju sa nedovršenom kafom, sedne u avion, dostigne visinu od 10.000 metara, ispred sebe ima ekran kao u video-igrici i pritisne dugme. Tada se vrati na aerodrom i popije svoju nedovršenu kafu. Kako on može da shvati šta se sve desilo ispod njega dok je leteo i pritiskao dugme. Civilizacija gubi humanost i olakšava život onome ko služi takvoj civilizaciji. Danas gubimo želju da pogledamo i dotaknemo osobu do sebe, odvikavamo se od zvuka okretanja stranice romana.
Mihalkovu naročito smeta to što mladi danas posete internet-stranice, pročitaju siže romana „Ana Karenjina” o tragičnoj ljubavi i to je to. – Znate – dodaje – da biste razumeli slikarstvo, trebalo bi da pogledate umetnička dela i pročitate nešto o njima, a mi to ne radimo. Za sve ovo ćemo vremenom platiti! – zaključuje.
Ni Peter Handke, predsednik žirija koji vrednuje domete ovde ponuđenih studentskih filmova (u konkurenciji za Zlatno, Srebrno i Bronzano jaje), nema mnogo mira. Studentarija vazda zapitkuje o njegovoj saradnji sa Vimom Vendersom (Handke je, između ostalog, i autor scenarija za jedan od najboljih evropskih filmova svih vremena, „Nebo nad Berlinom"), o novim pozorišnim komadima, knjigama, prevodima. Na uvodnoj konferenciji za novinare, student iz Londona upitao je Handkea kako se oseća na festivalu koji ima gorak ukus, pošto, s jedne strane, postoji visok kulturni i intelektualni nivo, a sa druge, shodno profilu i sastavu gostiju, festival ima i političku stranu, pa i očigledan prkos prema Zapadu? „Kako ćete nas uveriti da ste ovde iz pravih razloga, a ne iz političkih, da nismo pijuni u takvoj vrsti igre?"
Podsetivši da je na festival došao na poziv Emira Kusturice i zbog poštovanja njegovog stvaralaštva i da je dosad dva puta bio član žirija, na festivalima u Kanu i Veneciji („Na kanskom festivalu je bilo dosta političkih uticaja i lobiranja, dok je na venecijanskom bilo prijatnije raditi"), Handke uzvraća da se u Drvengradu ne oseća kao bilo čiji pijun, „niti je bilo ko ovde u kakvoj političkoj igri. Ovo je praznik filma, a možda biste vi voleli da ovde vidite Tonija Blera?"
Iskreno slovo o filmskoj umetnosti i njenom spoju sa muzikom održao je i mladi izraelski reditelj Eran Kolirin, čiji je debitantski film „Poseta orkestra" nedavno u Berlinu proglašen za evropsko otkriće godine uz uručenje nagrade EFA Evropske akademije za film. Kolirin je posle projekcije doživeo ovacije, njegov film je proglašen za festivalski hit.
– Film „Poseta orkestra” najviše je komična kritika kulturnih prilika u Izraelu – kaže Kolirin. – Prikazujem egipatski orkestar koji dolazi u Izrael i saznaje da u toj zemlji nema kulturnih događaja, niti kulturnih centara. Naravno, preterujem, ali Izrael skoro da nema svoju autentičnu kulturu. Ona se sastoji od uticaja jevrejske, evropske i arapske kulture. Nasuprot Izraelu, Egipat ima viševekovnu istoriju i kulturu. Želeo sam da govorim o odsustvu identiteta usled ovih nedostataka.
Nepostojanje kulturnih korena ima svoje negativne i pozitivne strane, ali pod uticajem egipatskog nasleđa Izraelci uče i kompenzuju nedostatke i propuste predaka – kaže Kolirin, inače veliki fan Kusturičinih filmova, naročito „Oca na službenom putu”, ali i one novijeg datuma.
– Kusturica je moj Il Komandante! – uzvikuje nemački reditelj turskog porekla Fatih Akin, prošlogodišnji dobitnik Zlatne palme i nagrade EFA za najbolji scenario, i to za film „Na ivici raja", koji je takođe uvršćen u program „Nove tendencije".
– Kako Vam se sviđa u ovakvom ambijentu? – zapitkujemo Akina dok „đipamo" uz ponoćni koncert ciganskog džez-rok benda „Kal".
– Apsolutno romantično! – odgovara Akin, parafrazirajući jednu od čuvenih replika iz Kusturičinog filma „Bela mačka, crni mačor".
I profesor Kusturica drži predavanja. Kako je u pariskoj Operi Bastilja rađena pank-opera „Dom za vešanje", kako je nastao film „Zavet" i na kojim je sve lokacijama po Mećavniku sniman. U trenutku dok pišem ove kustendorfske dnevničke beleške, očekuje se da se autorskom filmskom bratstvu pridruže i Miki Manojlović, Majkl Redford, Kristijan Munđiju. Drvengrad nikada ne spava...
[objavljeno: ]
.jpg)
