Izvor: Vesti-online.com, 27.Mar.2011, 13:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Američka lobotomija na srpskoj glavi

Peti oktobar 2000. je bio državni udar plaćen iz SAD, kojim su na vlast postavljeni ljudi obojeni u žuto-plave boje, čiji je zadatak da prave maskenbal umesto odgovorne državotvorne politike

Poseta ruskog premijera Vladimira Putina korisna je za Srbiju, a istovremeno se Amerika plaši rusko-srpskog zbližavanja, smatra politički analitičar Džon (Jovan) Bosnić, Kanađanin srpskog porekla. Rusija podržava Srbiju u odbrani Kosova, gasovod će ići preko teritorije naše države, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << u trgovinskim odnosima smo dobili povlašćen status, obrazlaže Srbin rođen i odrastao na severnoameričkom kontinentu.

Da li zaista postoji strah Vašingtona od Moskve?

- Rođen sam i odrastao u Kanadi u periodu užasne rusofobije na severnoameričkom kontinentu.

Ispirali su nam mozak svakodnevno i učili nas da mrzimo Ruse, da treba dan i noć da živimo u strahu da će nas napasti nuklearnom bombom, da dolaze sa Kube i da mogu da udare na nas preko Aljaske. Po toj propagandi, Rusi su bili krivi za sve i umešani u sve što ne valja.

Slična je u Jugoslaviji bila i Titova propaganda protiv Rusije, od 1948. godine pa do kraja njegovog života. Ipak, kao student shvatio sam da je propaganda protiv Rusa lažna i da je američko "carstvo" mnogo agresivnije.

Na koji način ste došli do te spoznaje?

- Moj otac Sava, koji je bio univerzitetski profesor u pokrajini Nju Branzvik gde sam rođen i odrastao, učio me je da za sve dileme i pitanja treba da pronađem logično objašnjenje. Počeo sam javno da postavljam nezgodna pitanja poput ovog: "Zašto smo istrebili Indijance?". To me je skupo koštalo.

Mada sam pet godina bio predsednik studentske organizacije na univezitetu u Nju Branzviku, izbačen sam sa geodetskog fakulteta i morao sam da vodim sudski spor da bi me vratili. U sukob sa vlastima došao sam i na postdiplomskim studijama u Montrealu gde sam upisao političke nauke.

Gledao sam kada su dva policajca u prisustvu pedesetak ljudi, koji su nemo posmatrali, nasrnuli na čoveka jer nije uspeo da se sa njima sporazume. Nije znao francuski, iako je Kanada dvojezična zemlja, pa je na engleskom uporno ponavljao da ne razume šta od njega traže.

Džon (Jovan) Bosnić rođen je 1961. u Frederiktonu u Kanadi. Potiče iz stare srpske oficirske porodice. Deda Dušan je bio oficir Kraljeve garde u srpskoj vojsci, a otac Sava oficir u Vojsci Kraljevine Jugoslavije.

Posle Drugog svetskog rata Sava Bosnić, poreklom iz Sremske Mitrovice, nastanio se u Kanadi kao antikomunistički emigrant i oženio Margaretom, Kanađankom engleskog porekla. Majka je Džona dovodila u Srbiju na letnje raspuste da upozna strica i očeve roditelje u vreme dok je Sava bio nepoželjna osoba u svojoj otadžbini.

Džon je iz Japana pre dve i po godine došao u Beograd sa dvojicom sinova i suprugom, takođe srpskog porekla, u želji da se stalno nastani u Srbiji. Namerava uskoro da dovede i oca Savu koji ima 92 godine i kao udovac živi sam u Kanadi. Trenutno je angažovan na poslovima u nekoliko nevladinih sektora.

U svetskoj javnosti je poznat po tome što je formirao komitet za odbranu šahovskog velemajstora, Amerikanca Bobija Fišera.

- Bobi Fišer je bio veliki srpski prijatelj. Amerika ga je međunarodnom poternicom progonila zato što je 1992. prekršio sankcije nametnute Jugoslaviji i protiv Borisa Spaskog odigrao meč u Budvi. Uhapšen je 2004. na tokijskom aerodromu jer je njegov pasoš Amerika proglasila nevažećim. Proveo je osam i po meseci u zatvoru odakle sam uspeo da ga izvučem. Nažalost, morao sam i da mu se izvinim što Srbija nije uslišila Fišerovu želju da se nastani među našim narodom. Otišao je 2005. na Island gde je uprkos protivljenju Amerike dobio azil i ostao do smrti 2008.

Kako ste reagovali?

- Umešao sam se jer sam se uplašio da će ga ubiti. Uspeo sam da odbranim tog nepoznatog čoveka i policajci su završili u zatvoru. Ali, posle toga sam dobijao brojne telefonske pretnje da neću preživeti, da me prate i da uvek znaju gde se nalazim.

Požalio sam se državnom tužiocu i on mi je savetovao da napustim Kanadu dok se prašina ne slegne, najmanje na godinu dana.

Potom ste se obreli u Japanu gde ste radili kao novinar.

- Prvo sam otišao na svadbu u Maleziju kod prijatelja iz studentskih dana. Planirao sam da se zadržim tri nedelje, ali sam ostao šest meseci.

Privukla me je kultura Dalekog istoka koja je potpuno drugačija od zapadne. Bilo mi je sve to interesantno. U želji da što više naučim i saznam otišao sam u Japan.

Tamo sam ubrzo dobio posao kao novinar za svetski servis na engleskom jeziku u japanskoj državnoj televiziji, a zatim i za još dva lista.

Radio sam kao i svaki Japanac, na tri posla. Pošto sam poreklom sa Balkana, kada je izbio rat na prostoru bivše SFRJ, od 1994. postao sam japanski izveštač sa ratišta. Sve do završetka bombardovanja SRJ, godišnje sam najmanje tri-četiri meseca izveštavao sa terena. Osim vukovarskog prošao sam sva ratišta u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Tako mi je istovremeno pružena šansa da među prvima u Japanu i na Dalekom istoku Azije započnem medijsku bitku za istinu o stradanju srpskog naroda.

Koje vam je najdrastičnije iskustvo iz tog perioda?

- Pored bolnih stradanja, posebno mog srpskog naroda i razaranja infrastrukture u celoj zemlji, u pamćenje mi se urezala i slika kolega zapadnih izveštača koji su po zadatku svojih država vodili antisrpsku propagandu.

Bili su to agenti unapred pripremljeni kako treba da izveštavaju i kako da lokalno oboje zapadnu antisrpsku histeriju.

Bio sam u Srbiji i 5. oktobra 2000. To je bio državni udar plaćen iz Amerike da se postave ljudi, potomci bivše jugoslovenske komunističke nomenklature, koji su školovani na Zapadu i odakle su, obojeni u žuto-plave boje, vraćeni sa zadatkom da prave maskenbal umesto odgovorne državotvorne politike.

Šta srpski narod treba da zapamti za sva vremena?

- Srbi kao inteligentan narod nikad ne treba da zaborave veliku zapadnu prevaru zvanu Račak zbog čega su bombardovani. Treba uvek da se sećaju nameštaljke zvane Markale jer su zbog toga i po Republici Srpskoj praštale NATO bombe.

Ako mi Srbi, koji smo bili pod demonizacijom američkog "carstva", ne vidimo šta se sve i dalje radi na štetu srpskog naroda, kako se na svakom koraku zapostavljaju osnove identiteta, srpski jezik i ćirilično pismo, to znači samo jedno - da smo uz sve teške posledice od bombardovanja osiromašenim uranijumom zaradili i lobotomiju.

- Da su Nemci svojem oružju dali jevrejske nazive, ceo svet bi se zgrozio i Nemce osudio. Svet je, međutim, nem pred činjenicom da su Amerikanci svoje ubojite krstareće rakete " tomahavk" i vojne helikoptere "apač" nazvali imenima indijanskog naroda kojeg su gotovo istrebili na američkom kontinentu - primećuje Bosnić.

Nastavak na Vesti-online.com...