Izvor: Večernje novosti, 25.Sep.2016, 19:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Admiral heroj "ratuje" za životno sidrište

Slobodan Rajčević, jedan od najhrabrijih oficira naše mornarice, dvadeset pet godina od rata vodi bitku ŽIVOT se ponovo igra sa admiralom Slobodanom Rajčevićem. Ovih septembarskih dana, dok su u Hrvati obeležavali 25 godina od "bitke za Šibenik" koju slave kao dan ratne mornarice, istinski heroj iz 1991. iseljavao se iz stana vojne solidarnosti u Ulici braće Jerković 117 u Beogradu, i nosio je ono malo stvari u Kljajićevo gde je pronašao novu luku. Admiral Rajčević, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << nosilac Ordena za hrabrost Ratne mornarice, do 2005. godine pomoćnik načelnika Generalštaba Vojske Srbije, u žižu javnosti dospeo je prošle godine kada su njegovu deložaciju iz privremenog stana pratile mnoge kamere i mediji. Sramotu, izbacivanje heroja na ulicu, tada je sprečio načelnik Generalštaba, general Ljubiša Diković, koji je na godinu dana zaustavio "sprovođenje zakona". Kada su "Novosti" pre nekoliko dana zatražile od admirala da ispriča srpsku verziju događanja u Šibeniku i osvrne se na "rađanje" hrvatske mornarice, pristao je uz uslov da mu fizički pomognemo kod selidbe. Reče, dao je reč Dikoviću da će se iseliti za godinu i baš je tada vodio tu "bitku". Dok je Rajčević uz kolege generala Božu Delića, Miroslava Lazovića, admirala Boška Antića, koji su pomagali, iznosio u kamion skromne stvari u pauzama se prisećao: - U Šibeniku septembra 1991. sve naše kasarne su se našle u potpunom okruženju, a onima koji su nas držali na nišanu komandovale su kolege koje su do juče nosile istu uniformu kao i mi - pričao nam admiral Rajčević. - Svi vojni objekti 16. septembra u Šibeniku bili su opkoljeni i pod vatrom. Gorele su kasarne na Kulinama, zatim kasarna "Ante Jonić", "Pećine"... napadači su zasuli vatrom Komandu vojnopomorskog sektora, zgradu Vojne policije, moju luku. Rajčević se kiselo smejao na sadašnje vesti iz Šibenika i to kako je predstavljeno da "su pripadnici ZNG uz veliku hrabrost uspeli da otmu kasarne". - Ničeg junačkog sa hrvatske strane nije bilo u tim borbama - nastavlja Rajčević. - Nekoliko meseci pre opšteg napada "bojovnici" su išli po oficirskim stanovima i zlostavljali njihove porodice. Kapetan fregate Mika Oltean ubijen je ispred stana, baš kao što je i tražio Martin Špegelj. Na sidrištu u luci morali smo da napravimo kamp za porodice oficira koje su samo tu mogle da izbegnu i spasu glave, a odatle smo ih brodovima selili na Vis. Kada je 16. počeo opšti napad ja sam protiv sebe imao i "svog" starešinu, kapetana bojnog broda Antu Budimira. Tada su poginuli komandat kasarne Ante Jonić, kapetan fregate Boško Trifunović ratovao je protiv svog "klasića" u uniformi ZNG Hasana Derviševića. Tih dana izdao je i admiral JNA Božidar Grubišić, a kontraadmiral Đuro Pojer koji je trebao da komanduje odbranom, podneo je zahtev za penziju. Kapetan bojnog broda Marko Sunarić stigao je sa Visa da preuzme komandu usred pakla. Admiral Rajčević ističe da je najveći junak bio vodnik Veselin Daković koji je sa nekoliko vojnika minirao skladište eksploziva, mina i torpeda i pretio da će razneti pola Šibenika. On je, ističe Rajčević, bio "moralna vertikala", a Hrvatima ogroman "kamen u cipeli". - Kada se setim 1991, prvo što mi padne na pamet je da je to bilo vreme izdaje domovine, ali i vreme časti - kaže Rajičević. - Bilo je još velikih heroja. Sećam se kolege, potonjeg generala, koji se pred mojim očima, ispred kapije kasarne, "razveo" od žene Hrvatice, ostavivši dva divna deteta, anđela. Kada mu je ona iznela ultimatum da se preda - samo je čvršće zgrabio pušku, okrenuo se, i otišao. Junak je bio i poručnik bojnog broda Zoran Golubović, koji je uzvraćao vatru sa pramačnog mitraljeza svog broda sve dok ga snajper nije pronašao... Vojnika iz Novog Pazara, muslimana, sam lično odveo u zatvor pre početka napada zbog nacionalističkog ispada, da bi on, pošto su starešine Hrvati, komandiri zatvora pobegli, zaključao pritvor, sišao kod mene na brod, i uz reči: "Drugove ne ostavljam", dograbio mitraljez na brodu. Sam Rajčević, tada komandat brodskog graničnog diviziona, sa dva broda branio je luku i sidrište. Drugih sedam svojih brodova prethodno je izmestio na Vis. Manevrisao je plovilima u luci puna dva dana, 16. i 17.septembra i žestoko se "tukao" sa napadačima. Uveče, 17. jedan brod je pogođen granatom, a podoficir na topu je teško ranjen. Ostavši bez municije uplovio je u Remontni zavod u Šibeniku u nameri da organizuje njegovu odbranu. - Imao sam izveštaje da je Kninski korpus na ulazu u grad, i to je uplašilo ZNG - nastavlja Rajčević. - Usledila je pauza od nekoliko sati u borbama, a ja sam na svom brodu imao već telo mrtvog poručnika Golubovića i ranjenog vodnika. Nisam hteo da čekam Kninski korpus, koji nas je izvlačio već sam se odlučio da pokušam proboj sa jednim brodom kroz Šibenski kanal čiju su jednu obalu već zauzeli Hrvati. Priča o proboju Rajčevića kroz Šibenski kanal podseća na beg podmornice "Nebojša" iz Boke 1941. Mnogi mornari sa neispravnih brodova u remontnom zavodu molili su ga da se ukrcaju sa njim, ali im nije dozvoljeno da rizikuju. Pokušao je tada Rajčević da zakači i šlepuje pokvarenu raketnu topovnjaču, ali nije uspeo da ostvari ovaj naum. Svoj pogođeni brod tada je potopio u dubine, a sa drugim krenuo je u Šibenski kanal. - Krenuli smo uveče, oko 21 časa bez svetala i ubrzo se našli u kanalu - nastavlja on. - Na moje iznenađenje, kanal je bio pregrađen čeličnom mrežom u obliku češlja, tako da smo morali da plovimo uz nju. Hrvati su nas "napipali" odmah i skoro sat vremena trajala je žestoka borba dok nismo našli rupu u mreži. Usmerio sam brod na Kornatske hridi i, ploveći među stenama našli smo se na otvoreno moru. Na Vis su stigli posle četiri ujutru. Kada je "brod 173" prispeo u luku na njemu je izbrojano više od 50 rupa kalibara od 12,7 do 40 milimetara. VOJNIČKU REČ NISAM POGAZIO ADMIRAL Rajčević, dolaskom u Boku devedesetih godina dobio je privremeni stan od 40 kvadrata, a kada je postavljen u Generalštab početkom ovog veka, privremeni smeštaj od 60 kvadrata, gde je živeo sa ženom i bratom invalidom bez obe noge. Ćerka mu je ostala u Baru. Stambeno pitanje nije rešio dok je bio na položaju jer stanova u Beogradu nije bilo, a 2008. na sudu, u procesu "Srbija protiv admirala Rajčevića", presuđeno je da stan solidarnosti mora da vrati bez obzira na to što mu vojska nije obezbedila pripadajuće kvadrate. Tada je dobio šećernu bolest. Skoro osam godina traje njegova agonija. - Generalu Dikoviću sam javio da sam održao vojničku reč i da sam napustio stan - pričao nam Rajčević. - To mi je najvažnije. U poruci sam ga zamolio samo da ubrza predaju kvadrata vojno-stambenom jer više nemam ni snage ni sredstava da se borim. LAŽI O ADMIRALU BAROVIĆU ADMIRAL Boško Antić (na slici), upozorava da laži oko "Bitke za Šibenik", nisu najgore koje su se pojavile o pripadnicima RM u poslednje vreme. Priča o samoubistvu admirala Vladimira Barovića na Visu 1991. i crnogorsko-hrvatsko odlikovanje koje mu je dodeljeno u julu ove godine gnusniji slučaj. - Kada je predsednik Crne Gore Vujanović u julu posthumno odlikovao Barovića jer admiral sa Cetinja "nije hteo da učestvuje u nerazumnoj agresiji JNA i crnogorskih rezervista na Hrvatsku", očekivao sam da reaguje naša vojska, i da kaže da nikakvog oproštajnog pisma nije bilo već da se Barović na taj čin odlučio iz drugih razloga - priča Antić. - Oproštajno pismo Barovića sa ovim navodima su izmišljeni u "Slobodnoj Dalmaciji", i to smo svi znali. Ovaj časni oficir podigao je ruku na sebe, između ostalog, jer mu je u Generalštabu zamereno što nije, kako treba, uništio obalske topove u Puli, već ih je samo gurnuo u more i ta kritika ga je izjedala i oterala u smrt. Uostalom, kako se niko nije setio da pita porodicu Barović da li su primili orden koji im je namenio Vujanović i Hrvatska.

Nastavak na Večernje novosti...