Izvor: Kurir, 24.Jul.2010, 09:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AV, AV, AV!
Kažu da je Beograd najlepši tokom leta, kada svi odu iz njega. Tako misle i moji sugrađani, psi lutalice. Upoznali smo se početkom devedesetih, kada su iskoristili ljudsku nepažnju i udarničkim tempom počeli da se razmnožavaju i useljavaju pod načete podvožnjake, večita gradilišta i zapuštene parkove onoga što je nekada bilo poznato kao Grad-heroj-Otvorenih vrata-Gde se svako oseća kao kod kuće.
Beogradske pse možete videti u bilo kom delu grada, u bilo koje doba noći >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i dana, nekad čak i nasred Trga Republike, kako čekaju svoju četvoronožnu ekipu za izlazak subotom uveče, koja upravo treba da naleti iz pravca Čika Ljubine, gde su večerali u jednom od kontejnera kod samoposluge.
Beogradski psi prelaze ulicu van pešačkog prelaza bez ikakvih zakonskih posledica, jure i laju za automobilima i (skoro) nikad im se ništa ne desi, a biciklistički saobraćaj je u njihovom svetu prekršaj za koji sledi najstroža kazna - jurcanje za biciklistom i ujedanja istog, ukoliko smo ga stigli ( pas, moji ortaci i ja).
Ima jedno kuče na vrhu Bulevara koje laje na mene kada idem u banku. Prvo sam mislio da želi da me upozori na to da su bankari zelenaške krvopije koje nam pozajmljuju više nego što možemo da zaradimo, pa se posle nerviramo. Međutim, kuče je počelo da reži, a ja sam shvatio da reži sa dva svilena jastuka, iz svoje kućice od kartona, koju su mu, nasred trotoara, podigle komšije - ljudi. Ako neko priđe njihovim ognjištima (nema veze što je možda reč o kumovima iz Danske), kuče će da reži, a ukoliko ga neko šutne u zadnjicu (kum, proklinjući dan kad je napustio Kopenhagen), građani koje ono čuva verovatno će pripucati sa svojih prozora.
Ima više od jednog kučeta i u mom kraju, naročito kada upekne zvezda i kad ljudi pobegnu na more i kod babe na selo. Njih dvadesetak, šarenih, žutih, belih i crnih, suvereno pokriva potez od Bajlonove pijace do hale Pionir, štiteći nas i od nas samih, tako što rado ujedaju i one koji tu žive i po sedamdeset godina. Kada vidiš četvoronožnu ekipu u Dvadeset devetog, bolje pređi ulicu.
Ako vidiš da i oni prelaze ulicu, vrati se na prethodnu stranu. Kada počnu da trče, beži. Kada počnu da ujedaju, beži još brže. Istina, psi iz mog kraja nisu uvek ovakvi prema ljudima. Ukoliko, međutim, posedujete psa, u ovom kraju ga šetajte isključivo naoružani.
Ukoliko ste dovedeni u situaciju da postanete jedan od pasa u urbanoj džungli (psi su vas uočili i rešili da vas raskomadaju), budite humani. Setite se da smo mi pametni, a oni glupi.
Nemojte koristiti mačetu, a ako pucate, pucajte prvo u vazduh. Ukoliko kuče odustane od napada, nemojte juriti za njim, željni osvete. Poput Karate Kida, upotrebite samo silu neophodnu da pokažete kučetu ko je glavni pas na tom delu trotoara i pustite ga da ode u miru i napadne nekog drugog.
Imajte uvek na umu da nisu oni krivi što su psi. Šta oni znaju, osim da jurcaju za hranom i seksom, čoporativno i secesionistički braneći svoju teritoriju na kojoj smo slučajno i mi. Nemojte sebi da dozvolite da pre izlaska na ulicu u ogledalu vidite Prljavog (kučećeg) Harija, pa posle da, kao „mirijevski trovač“ pre nekoliko godina, osim lutalica, otrovom u kobajama potamanite i domaće pse, njihove gazde i prijatelje njihovih gazda.
Radi bolje komunikacije građana Srbije i pasa lutalica, Nešenel džiografik snimio je TV seriju „Dog NJhisperer“, koju možete da pratite svakog dana na kablovskoj televiziji. Sada konačno znate kako da se ponašate kad na ulici sretnete svog četvoronožnog komšiju. Kleknite na sve četiri i recite: „Av“.
