Izvor: Blic, 11.Jul.2010, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
10 najvećih novinskih ekskluziva
1 Deklaracija nezavisnosti - „Belfast njuz-leter“, 1776. List je objavio vest o Deklaraciji nezavisnosti u avgustu 1776. godine, pre nego što su je kralj Džordž III i parlament videli. Bila je to jedna od prvih ekskluziva na svetu.
Brod koji je iz SAD isplovio za London s kopijom teksta Deklaracije bio je zahvaćen jakim nevremenom u blizini irske obale. Utočište je potražio u Londonderiju, a Deklaracija je najbržim konjem poslata u Belfast, gde je „ukrcana" u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drugi brod i poslata kralju Džordžu III. Međutim, urednik „Njuz-letera" se nekako – verovatno posredstvom dobrih veza – dokopao dragocenog dokumenta i objavio ga na naslovnoj strani lista 23. avgusta 1776. godine. Bila je to neviđena senzacija koja je izdržala proveru vremena. Kopije te naslovne strane su i dan-danas vrlo tražene.
2 Votergejt Vašington post", 1972-73.
Novinarske zvezde „Vašington posta" – Karl Bernstin i Bob Vudvord, uz podršku urednika Bena Bredlija i vlasnice lista Ketlin Grejam – prvi su obelodanili aferu Votergejt. Sve je počelo hapšenjem petorice muškaraca koji su provalili u sedište Demokratskog nacionalnog komiteta u hotelu poslovnog kompleksa Votergejt u američkoj prestonici u leto 1972. godine. Usledila je istraga kojom je FBI doveo provalnike u vezu sa Republikanskim komitetom za reizbor predsednika, to jest Ričardom Niksonom, koji je prvi put izabran 1968. godine. Ispostavilo se da je Nikson snimao razgovore u Beloj kući, a ta traka je bila dovoljna da se on i njegovi najbliži saradnici raskrinkaju. Bernstinova i Vudvordova istraga je ovekovečena u filmu „Svi predsednikovi ljudi" s Dastinom Hofmanom i Robertom Retfordom u glavnim ulogama.
3 Hruščovljeva osuda Staljina Obzerver", 1956.
Bila je to fenomenalna senzacija iz vremena hladnog rata. Britanski „Obzerver" je uspeo da se dokopa tajnog govora u kojem sovjetski vođa Nikita Hruščov osuđuje monstruozne zločine Josifa Staljina, a zahvaljujući tome osujećena je uobičajena sovjetska praksa ponovnog pisanja istorije. Tajni govor je održan na kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza ranije te godine, ali su u javnost procurili samo njegovi delovi, dok se Edvard Krenkšo nije dočepao kompletnog teksta. List je izbacio sve članke i reklame sa prvih osam strana da bi objavio svih 26.000 reči Hruščovljevog govora. Celokupno izdanje je rasprodato i moralo je da se doštampa. Tako je napravljena prva pukotina u sovjetskom informativnom monolitu.
4 Ratna stvarnost „Tajms", 1854.
Vilijam Hauard Rasel, koji se obično smatra prvim savremenim ratnim izveštačem, proveo je 22 meseca pišući za „Tajms" o Krimskom ratu. Sve je morao da šalje poštom, pa je otuda i nastao termin „dopisnik". Pisao je o jurišu Lake konjice, ali je stekao slavu zahvaljujući tekstovima o uslovima u kojima su ratovali obični vojnici. Iako ga je jedan vojnik sa fronta opisao kao „prostog Irca koji dobro peva i pije svačiju rakiju i vodu", on je uticao na to da se izveštavanje s ratišta iz korena promeni. Rasel je pisao o varvarskom odnosu prema ranjenicima. Revolt javnosti posle njegovih senzacionalnih članaka naterao je vladu da preispita odnos prema ranjenicima i doprineo revoluciji u nezi i lečenju ranjenih vojnika. Rasel je kasnije izveštavao o opsadi Sevastopolja, kada je skovao frazu „tanka crvena linija".
5 Osvajanje Everesta„Tajms", 1953.
Kada su Edmund Hilari i Tenzing Norgaj uspeli da osvoje vrh Himalaja, vest o tome prvi je objavio Džejm Moris. Urednik „Tajmsa" Vilijam Hejli podržao je Morisa da se priključi ekspediciji i bio je nagrađen njegovim svedočenjem o povratku alpinista sa Mont Everesta. Vest o njihovom uspehu poslao je u šifrovanoj poruci: „Loši vremenski uslovi zbog snega. Stop. Isturena baza napuštena juče. Stop. Očekuje se poboljšanje." Tako je list prvi saznao vest koju je čekao ceo svet. Mada bi mnogi mogli da zaključe kako to i nije bio neki novinarski uspeh, s obzirom na to da je Moris bio u Hilarijevom timu, ipak je to bila senzacija. Srećnom igrom slučaja, vest je objavljena na dan kraljičinog krunisanja, a Velika Britanija je imala razloga za slavlje.
6 Raskrinkavanje „Standard oila" „Maklurz magazin", 1902-04.
Fenomenalna Ajda Tarbel spada u najveće zvezde istraživačkog novinarstva iz progresivne ere političkih reformi u američkom društvu. Ona je raskrinkala brojne manipulacije američkih kompanija i njihove metode delovanja početkom 20. veka. Njen otac je bio naftni preduzetnik koga je uništio tadašnji tajkun Džon D. Rokfeler. Godine 1900. ona je počela da istražuje „Standard oil", Rokfelerovu kompaniju, a zatim je u seriji članaka za „Maklurz magazin" obelodanila kako dotična kompanija koristi prinudu, ucenu, špijuniranje i podmićivanje da bi izbacila konkurente iz posla. Kasnije su ti tekstovi sakupljeni u knjigu. Priča je veoma aktuelna i danas, s obzirom na situaciju sa „Britiš petroleumom" i zagađenjem Meksičkog zaliva.
7 Kapitulacija nacističke Nemačke „Mančester ivning njuz", 1945.
Krajem Drugog svetskog rata najtiražniji lokalni list u Britaniji prestigao je nacionalne listove i prvi objavio vest o završetku rata u Evropi. Shvatajući da se borbe bliže kraju, urednik Tom Henri se iz noći u noć pripremao za izdanje s džinovskim naslovom „Rat je završen". Njegove detaljne pripreme su se isplatile i kada je najzad stigla agencijska vest o kapitulaciji nacističke Nemačke, 7. maja 1945. godine, „Mančester ivning njuz" je pretekao sve velike svetske novine, bio spreman i prvi se našao na ulicama s vešću koju je svet tako dugo očekivao.
8 Budžet za 1947. „Star", 1947.
Na putu za Donji dom parlamenta, gde je trebalo da podnese izveštaj o budžetu, dr Hju Dalton, laburistički ministar finansija u prvoj vladi Klementa Atlija, rekao je u prolazu novinaru „Stara", nekada izuzetno popularnog londonskog večernjeg lista, šta se nalazi u njegovoj crvenoj torbi. Siroti Dalton nije imao pojma koliko brzo može da se odštampa jedno izdanje novina, čak i u toj dalekoj nedigitalnoj eri. Za samo sat vremena njegova politička karijera bila je okončana, jer je „Star" bio u prodaji s ubačenom „najnovijom vešću" da će Dalton, koji u tom trenutku nije ni stigao da pročita taj deo svog govora u parlamentu, zatražiti poskupljenje piva i uvođenje poreza na trke pasa. Narednog dana morao je da podnese ostavku, a premijer Atli ga je nazvao „totalnim majmunom".
9 Oslobađanje Mafekinga „Rojters telegram", 1900.
Burske snage držale su više od sedam meseci britanske vojnike opkoljene u gradu Mafekingu (današnjem Mafikengu) na severozapadu Južnoafričke Republike. Britanci su imali osećaj velikog ponosa zbog načina na koji su se njihovi vojnici branili. Tenzija je porasla kada nekoliko nedelja nijedna vest nije došla. Onda je 18. maja 1900. „Rojters” javio: „Zvanično je saopšteno da su zidine oko Mafekinga žestoko bombardovane, burske snage su napustile svoje položaje, a britanske snage koje su napredovale iz pravca juga zauzele su grad." Poruka je poslata kraljici Viktoriji, princu od Velsa, Parlamentu i Ministarstvu rata koje još nije imalo informacije o tome šta se desilo u Južnoj Africi. Kraljica je tražila da dobije originalni telegram, uzela je olovku i obeležila da cela vest može da se pusti. Nekoliko sati kasnije ulice Londona bile su prepune ljudi koji su slavili veliku pobedu.
10 Masakr u Mi Laju „Plejn diler", Klivlend, 1969.
Šokantne slike spaljenog sela na jugu Vijetnama i na hiljade njegovih žitelja ostavljenih da umru pojavile su se prvi put u „Plejn dileru" 20. novembra 1969. Te fotografije koje su skrenule pažnju sveta na taj pokolj bile su tako strašne da su podstakle pitanje da li je na njima zaista prikazano to što se tvrdi da prikazuju. Ali snimci, koje je napravio Ronald Heberl, narednik američke vojske i čovek koji je gledao kako američki vojnici ubijaju civile u martu 1968. godine, bili su verodostojni. „Plejn dileru" služi na čast što je nastavio da ih objavljuje uprkos pritiscima iz američke vojske. Za to je bila potrebna velika hrabrost, naročito kada se zna da je reč o malom listu, što samo pokazuje da i relativno nepoznata imena mogu da nadmaše novinarske veličine.
