Izvor: eKlinika.rs, 15.Sep.2025, 09:00
Bubuljica na licu bila je znak opasne bolesti, kako je otkriven Marburg virus u Beogradu, priča prof. dr Elizabeta Ristanović
Virus variole, velikih boginja, kako se smatra, odneo je najviše ljudskih života u istoriji civilizacije, 20 do 30 odsto inficiranih osoba je umiralo. Zahvaljujući vakcinaciji ovaj virus je danas reduciran, ali pošto je prestala vakcinacija populacija je i dalje vulnerabilna na variolu, upozoravaju naučnici. Virus variole iskorenjen je u ljudskoj vrsti, ali postoji u prirodi. Takođe, prema zvaničnim podacima, čuva se >> Pročitaj celu vest na sajtu eKlinika.rs << u dve svetske laboratorije. Još je prisutna bojazan da bi ovaj virus mogao da se upotrebi u bioterorističke svrhe. Sa ovim opakim virusom, pre 53 godine, suočila se nekadašnja Jugoslavija, tačnije Srbija. Naši stručnjaci i građani, kao i cela zemlja, gotovo dva meseca vodili su borbu protiv virusa i na kraju pobedili. U kratkom vremenskom roku imunizovano je 18 miliona građana. Da li pamtimo naučene lekcije?
Epidemija tifusa ili primer „nehotičnog“ biološkog rata
O mikroorganizmima i infektivnim bolestima koje izazivaju, opasnim zaraznim bolestima kao jednim od najznačajnijih zdravstvenih, ekoloških, socio-psiholoških, finansijskih i bezbednosnih rizika današnjice, na primeru epidemije tifusa, variole vere i Marburg virusa, za portal eKlinka govori akademik, prof. dr Elizabeta Ristanović, profesor Univerziteta odbrane i načelnik Odeljenja za mikrobsku genetiku i imunologiju na Institutu za mikrobiologiju Vojnomedicinske akademijeu Beogradu, jedan od naših vodećih stručnjaka za oblast bioterorizma i medicinske zaštite.
Nauka nas podseća da u prirodi postoji dosta izazivača zaraznih bolesti, ali dobra vest je i činjenica da je danas mnogo brža proizvodnja lekova i vakcina. Teritorija naše zemlje jedan je od delova sveta kroz koji su pohodile i različitie epidemije, imali smo bliske susrete i sa mnogim, vrlo opasnim patogenima.
– Epidemija tifusa 1914. godine u Srbiji smatra se primerom prvog vođenja „nehotičnog“ biološkog rata. Tifusa u Srbiji posle Balkanskih ratova nije bilo, što je potvrđeno istraživanjima koje su tada rađena. Čak tifusa nije bilo ni na prostoru Turske carevine, osim jednog malog žarišta u okolini Jedrena. S druge strane, na području Austrougarske monarhije, postojalo je više aktivnih žarišta, i to pre svega na području Galicije, današnje zapadne Ukrajine, kao i u Bosni i Hercegovini, na primer u okolini Tuzle. Dakle na onim predelima odakle je Austrougarska regrutovala vojsku za napad na Srbiju. S početkom rata u Srbiju su došli i vojnici koji su bili zaraženi tifusom – kaže prof. dr Ristanović.
Najbrže zaustavljena epidemija u istoriji i uloga vojnog saniteta
Tokom Kolubarske bitke naši ljudi su napustili Valjevo koje je bilo privremeno zaposednuto od strane austrougarskih vojnika, među kojima je bilo onih koji su umirali od tifusa, ali nisu bili adekvatno sahranjivani.
– Posle briljantne pobede u Kolubarskoj bici naša vojska i narod, veliki broj ljudi, se vraća u grad Valjevo, u kome zatiču bolesne ili preminule, a nesahranjene neprijateljske vojnike. U takvim uslovima dolazi do lakog i brzog širenja bolesti. Kako svaku epidemiju prati i infodemija, u šta smo se uverili tokom kovida. Austrougari su shodno komunikološkim mogućnostima tog vremena iskoristili situaciju za širenje priče i dezinformacije o navodno „vašljivim Srbima“, koji su izvor zaraze, što uopšte nije bilo tačno. Istina je bila upravo suprotna, što su svedočile i kolege iz sveta koje su bile sa srpskom vojskom, ruska hirurška ekipa koja je bila sa nama od samog početka rata, a kasnije su se pridružili i američki, britanski i francuski doktori. „Ako je Srbija bila 1914. godine zemlja smrti, Valjevo je bila njena prestonica“, govorili su oni svedočeći o užasima sa kojima smo se tih dana suočavali, uz ratna dejstva i egzodus koji nas je čekao. Doktor Rudolf Hanter beleži tada i da je epidemija tifusa u Srbiji bila najnaglija u nastanku, najbrža u širenju, najveća u intenzitetu i najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji. Zašto? Zahvaljujući dobroj organizaciji pre svega vojnog saniteta i njegove preventivne medicinske službe. I to je jedna od specifičnih prednosti vojne medicine, posebno u uslovima krize – navodi prof. dr Ristanović.
Dva stuba vojnog zdravstva
Profesorka ističe da su ratna hirurgija i preventivna medicina dva noseća stuba vojnog zdravstva i da sve naučene lekcije iz svih kriza i ratova, kao i prirodnih katastrofa, govore koliko je važno i značajno strateško opredeljenje naše zemlje, državnog i vojnog rukovodstva da čuva i unapređuje svoje vojno zdravstvo i u vremenu sadašnjem.
– Naravno, velika odgovornost je na nama, današnjim generacijama njegovih pripadnika, jer nas naši učitelji i uzori i svetli primeri naših prethodnika obavezuju da radimo i više i bolje i da se spremno suočavamo sa svim izazovima koji nas čekaju – naglašava prof. dr Elizabeta Ristanović.
Iskustvo variole – prva posleratna epidemija u Evropi
Posebno iskustvo bila je epidemija variole u Jugoslaviji 1972. godine. Prof. dr Elizabeta Ristanović kaže da je i onda bilo dileme o tome da li je reč o bioterorističkom napadu na Titovu Jugoslaviju.
– Oficijalni naučni podaci koje smo i mi objavljivali govore da je variola importovana u Jugoslaviju sa hadžijama koji su se vratili iz Meke. Oni su vraćali preko Basre i Bagdada, gde je tad bila veća epidemija velikih boginje. Ipak, mnogo je interesantnih činjenica u vezi sa ovom epidemijom. Moram da navedem da su mene moji učitelji, na koje sam izuzetno ponosna, veterani, rekla bih, naše vojne medicine, ali i srpske mikrobiologije, među kojima je bila i prof. Ana Gligić koja je bila nosilac najviših državnih priznanja za borbu protiv variole, odavno naučili da nema razumevanja nijedne epidemije ili pandemije bez sociopolitičkog ili čak geopolitičkog konteksta. I ovo je potvrđeno tokom kovida, o čemu sam više puta i ja sama govorila. No, vratimo se na variolu u Jugoslaviji i u 1972. godinu. Sve je, naravno, počelo iz južne srpske pokrajine Kosovo i Metohija. Naime, tada su se već osećala ozbiljna unutrašnja trvenja, a republički i pokrajinski organi vlasti, uključujući i zdravstvene vlasti, imali su popriličnu autonomiju, pa je tako bilo puno nesuglasica oko samog proglašenja epidemije i pristupa ugroženim područjima od strane republičkih i saveznih organa. Morala je da se uključi i vojska i policija. S druge strane, na svetskom nivou bila je upravo tada, aktuelna kampanja eradikacije (iskorenjivanja) variole koju je sprovodila Svetska zdravstvena organizacija, a epidemija u Jugoslaviji bila je prva posleratna epidemija variole u Evropi – navodi dr Elizabeta Ristanović ističući da ništa ne insinuira, ali da kao naučnik i intelektualac ima obavezu da sve dovede u prostorni i vremenski kontekst.
Šta je bio najveći izazov?
Prof. Ristanović naglašava da je bivša Jugoslavija tada imala i veoma moćan Institut „Torlak“ u okviru kojeg je ranije bila formirana i laboratorija za variolu. Vrlo ozbiljno i naučno odgovorno se pristupalo svemu. U samoj laboratoriji radilo je nekoliko eksperata koje je država slala u najprestižnije svetske centre i na istoku i na zapadu.
– Sticali su znanja, učili i usavršavali se i spremali da odgovore i da reaguju ukoliko dođe do pojave bolesti. I bili su spremni. Najveći izazov bilo je prepoznavanje virusa variole, jer je poslednji slučaj variole u Srbiji pre toga bio 1930. godine, pa naši kliničari nisu imali praktično iskustvo u prepoznavanju bolesti. S druge strane, sve infektivne bolesti na početku daju sličnu kliničku sliku, a vreme inkubacije kod virusa variole, dakle vreme od infekcije do pojave simptoma i znakova bolesti, traje i do dve nedelje. Bilo je malo problematično na početku, dok virus još nije bio prepoznat, ali posle nije bilo problema što se tiče organizacije i način reagovanja države u celini i svih nadležnih službi, što i danas može da posluži kao značajna lekcija koju treba da savladaju svi studenti medicine, a i oni koji se bave organizacijom zdravstvene službe, posebno u uslovima krize – napominje prof. Ristanović.
Prof. dr Elizabeta Ristanović kaže da su na terenu preventivne medicine, naše nadležne službe pratile epidemiološku situaciju u svetu.
– Svi ljudi koji su odlazili na hadžiluk, činili su to organizovano, u dogovoru sa islamskom zajednicom i bili su prethodno vakcinisani, vakcinom domaće proizvodnje, koja se proizvodila u Imunobiološkom zavodu u Zagrebu. Ljudi sa Kosmeta, odakle je bio i indeksni slučaj, hadžija Ibriahim Hoti, iz sela Danjana između Orahovca i Đakovice, primali su vakcinu u Institutu za javno zdravlje u Skoplju. Vakcinalni titar antitela nije proveravan pre puta – ističe prof. Ristanović.
Samo jedna osoba je imala opšti infektivni sindrom
U razgovoru za portal eKlinika prof. Ristanović kaže da po povratku iz Meke, od 25 hadžija niko nije imao nikakve simptome.
– Samo je Hadži Ibrahim Hoti imao je glavobolju, groznicu, opšti infektivni sindrom koji je karakteristika svih infektivnih bolesti. Jednu bubuljicu na licu koju je primetio berberin kod koga je otišao da se brije. Interesantno je, međutim, da niko od članova porodice Hoti, koji nisu bili vakcinisani protiv variole, nije oboleo, iako su bili u stalnom kontaktu sa Ibrahimom. Interesantno je, takođe, da je u Đakovici, žarište bilo i porođajno odeljenje. Nastavnik iz okoline Tutuna Latif Mumdžić slušao je, čekajući autobus, u jednoj đakovičkoj kafani, Ibrahimova iskustva sa hadžiluka. Kada se vratio kući, posle inkubacionog perioda od otprilike dve nedelje, dobio je karakterističnu ospu i visoku telesnu temperaturu – priča prof. dr Ristanović.
– Misli su da je reč o nekoj alergiji, anafilaktičkoj reakciji na antibiotike i niko nije posumnjao na variolu. Međutim nije prolazilo. Pacijent je vožen iz Pazara u Čačak, a iz Čačka u Beograd. Na tom putu dolazio je u kontakt sa raznim ljudima i zarazio neposredno 38 osoba. Ovaj podatak o tako visokoj kontagioznosti ne postoji u svetskoj literaturi, da se od jednog čoveka inficiranog virusom variole zarazi 38 ljudi. Kuriozitet je, takođe i da je u mililitru krvi, medicinske sestre Dušice Spasić koja je u Beogradu brinula o Mimdžiću, nađeno čak 25.000 virusnih partikula. Ni to ne postoji u svetskoj literaturi – napominje prof. dr Elizabeta Ristanović.
Lekcija koja može da služi kao putokaz
U zaustavljaju epidemije morala je da asistira vojska i policija. Uzorci virusa su uzeti i poslati na Institut Torlak, gde je urađena elektronska mikroskopija. Pod elektronskim mikroskopom ugledan je virus variole. Epidemija je zvanično proglašena 15. marta, a 30. aprila je u centralnom TV dnevniku objavljeno da je zaustavljena i da se država sa njom uspešno izborila.
– Država je reagovala jako efikasno i ta lekcija, kako smo već rekli, može da nam da nam služi kao važan putokaz i danas. Pre svega, za borbu sa ovakvim izazovima, potrebno je imati efikasnu koordinaciju svih segmenata države i društva, visoko poverenje u zdravstveni sistem, odlične infektologe i druge kliničare, kao i moćne naučne dijagnostičke institute. Virus je izolovan na Torlaku, radila se dijagnostika, niko od naših naučnika nije oboleo, što znači da su se poštovala pravila dobre laboratorijske prakse i da su naši stručnjaci bili vrhunski osposobljeni iako tada nije bilo skafandera ni biosigurnosnih kabineta. Bilo je 175 obolelih ljudi. Kliničke slike bile su različite od vrlo lakih kliničkih manifestacija do izuzetno teških kliničkih slika, 35 ljudi je preminulo, odnosno smrtnost je bila 20 odsto – napominje dr Ristanović.
Prof. Ristanović naglašava da je epidemiološka služba takođe bila na visini zadatka. Uspostavljeni su karantini za sve suspektne slučajeve, a 18 miliona ljudi vakcinisano je u rekordno kratkom roku.
– I epidemija je zvanično završena 30. aprila, iako je poslednji pacijent izašao iz bolnice tek 13. maja, a već 25. maja na stadionu Partizana, tadašnjem stadionu JNA bio je slet u čast maršalovog 80. rođendana. Bez obzira na epidemiju, pripreme za taj događaj išle su po planu. Treba reći i to da je te iste godine u poseti Jugoslaviji bila i britanska kraljica, da su škole i univerziteti u tim uslovima normalno radili – navodi dr Ristanović. Ona navodi i značaj komunikološke komponente, takozvane, krizne komunikacije koja je jako značajna u ovakvim situacijama.
– Treba naći meru, to jest, informisati stanovništvo stručno, objektivno i nepristrasno, ali ne sejati strah i paniku, jer oni mogu biti ozbiljni neprijatelji državi i njenim službama koje se bore sa epidemijom. Svakoga dana u okviru informativne emisije „24 časa“ nadležni stručnjaci koje je delegirala država, davali su zvanične informacije o epidemiji – objašnjava prof. Ristanović.
Zašto je sve i danas aktuelno?
Jugoslavija je posle svega dobila pohvalu Svetske zdravstvene organizacije za uspešnu borbu sa variolom. Prof. dr Ristanović kaže da su stručnjaci nastojali sve da otrgnu od zaborava pa su zapisani i objavljeni rezultate borbe protiv bolesti i naučni radovi koji su izazvali veliku pažnju javnosti.
– Sve je posebno aktuelno u današnjem vremenu, kada mikroorganizmi predstavljaju jedan od najvećih zdravstvenih i bezbednosnih izazova, jer variola, po zvaničnoj klasifikaciji Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) iz Atlante, pripada klasi A potencijalnih bioloških agenasa u kojoj su izazivači bolesti visokog morbiditeta i visokog letaliteta. Znači visoka stopa oboljenja i smrtnosti, lak interhumani prenos i ne postoje dostupne vakcine i lekovi. Tu su hemoragijske groznice, Ebola, Marburg virus, Lasa groznica, variola, tularemija, kuga, antraks. Iako didaktiki vrlo korisne, ove klasifikacije su, kao i sve podele uostalom, samo uslovne i relativne, jer danas, zahvaljujući napretku nauke, praktično svaki mikroorganizam može da se koristi kao potencijalno oružje – ističe prof. Elizabeta Ristanović.
Prof. dr Ristanović podseća da je virusom variole izvršen genocid nad domorodačkim stanovništvom američkog kontinenta kome su „civilizovani osvajači“ darivali ćebad i maramice kontaminirane izlučevinama ljudi umrlih ili obolelih od variole koja je bila prisutna na evropskom, ali ne i na američkom kontinentu.
– Virus je bio interesantan i za nosioce bioloških programa u SAD i SSSR tokom Hladnog rata. Nakon eradikacije 1979. godine, virus variole zvanično se čuva u dve laboratorije, u CDC u Atlanti i u Novosibirsku. Jedni i drugi imali su obavezu da ga unište do 2000. godine. Mislim da to nije učinjeno, jer je rečeno da virus postoji sigurno i negde drugde. Na kraju virusi postoje u prirodi. I epidemije variole javljale su se i iz prirode. Prednost je što je danas lakše doći do vakcine – naglašava prof. dr Ristanović i podseća da je prvu masovnu kampanju vakcinacije protiv ove bolesti sprovela ruska imperatorka Katarina Velika.
Marburg ili Beogradski virus – brat blizanac Ebole
Tokom Hladnog rata ukrštani su virusi Ebole i variole, a naši stručnjaci su imali i susret sa bratom blizancem Ebole, Marburg virusom, 1967. godine, objašnjava prof. Ristanović. Smrtnost od ovog vriusa može da bude čak 80 odsto. Kako je do toga došlo, pitali smo našu sagovornicu i naravno dobili odgovore.
– Mi smo o tome pisali kao o zaboravljenoj epizoda Marburg virusa u Beogradu 1967. godine. Objavili smo, negde u predvečerje kovida, rad u jednom visoko indeksiranom međunarodnom naučnom časopisu, sa relevantnim podacima. Inače, godinama me nerviralo intelektualno nepoštenje, to jest, kad god bi se pomenuo ovaj virus, naučnici su, čak i ozbiljni autoriteti koji su znali istinu i bili dužni da je svedoče, govorili samo o Marburgu i Frankfurtu. Niko nije spominjao Beograd, a iskustva naših naučnika iz tog perioda su izuzetna i jedinstvena. Sada se u naučnoj nomenklaturi, virus zvanično zove Marburg, iako je dan ranije izolovan u Beogradu – ističe prof. dr Elizabeta Ristanović.
Profesorka priča da Marburg pripada porodici Filovirida, da je jedan od najvećih virusa i brat blizanac Ebole. Ona nas podseća da je prošle godine bila aktuelna i epidemija u Ruandi i da se čak i u okviru SZO špekuliše da bi mogao biti jedan od izazivača globalne pandemije.
Kako je ovaj opasni virus dospeo u Jugoslaviju?
– Napomenula sam da je nekadašnja Jugoslavija imala moćan i razvijen domaći vakcinalni program. Smatram da je to izuzetno važno pitanje, takozvanog, vakcinalnog suvereniteta, ali to je neka druga tema. Vakcina protiv dečije paralize, poliomielitisa, proizvodila se u Institutu Torlak na kulturama ćelija bubrega majmuna. Iz Ugande je, za tu namenu, preko Londona, stiglo više tranši majmuna u Beograd, Marburg i Frankfurt. U Beograd je trebalo da, u tri tranše, stigne 300 majmuna, a naši stručnjaci su primetili da nedostaju neki. Ispostavilo se da su uginuli u transportu. Primetili su da se majmuni ne ponašaju normalno. Stavili su ih u karantin, shodno propisima o biološkoj bezbednosti. Majmuni su počeli da umiru. Rađene su autopsije i tako je otkriven i izolovan virus. Kolege iz Nemačke nisu bile tako oprezne, tako da su ranije počeli da rade i kod njih je bilo mnogo više obolelih laboratorijskih radnika i više smrtno stradalih. Kod nas se akcidentno zarazio samo veterinar dr Živko Stefanović koji je neposredno bio u kontaktu sa majmunima i njegova supruga. U Beogradu su primenjene sve mere biološke bezbednosti. Nije bilo skafandera i svega ovoga što danas imamo, ali dobra laboratorijska praksa i dobra mikrobiološka škola, koja je oduvek odlikovala naše naučnike, dovela je do toga da niko drugi ne oboli – kaže prof. dr Ristanović.
Kako se tačno zarazio dr Stefanović?
– Dr Stefanović se se incidentno zarazio. Kroz abraziju na koži virus je ušao u njegov organizam, preko rukavice na kojoj je ostao trag krvi zaraženog majmuna. Razvila se klinička slika. Naši infektolozi su izuzetno dobro reagovali. Data mu je krv preživelog pacijenta iz Nemačke koja je sadržala antitela i sva suportivna terapija, s obzirom da obično nemamo specifičnu terapiju kad su virusi u pitanju. Borba je trajala, ali se on uspešno oporavio i kasnije bio jedan od heroja naše borbe sa variolom. Obolela je i njegova supruga Radmila koja je takođe bila lekar. Ona se zarazila u kontaktu sa krvlju svog supruga. Imala je nešto lakšu kliničku sliku. Otpušteni su zajedno iz bolnice, bez sekvela. Zaista možemo biti ponosni na sve junake naše borbe sa ovim opakim virusom, na sjajne kliničare, pre svega infektologe, ali i na virusologe, biologe, sve one koji su su učestvovali u svemu tome i na tu školu koja je bila u pet najjačih na svetskom nivou – podvlači prof. dr Elizabeta Ristanović.
Ona je o ovom susretu naših naučnika sa Marburg virusom prošle godine govorila na Kongresu infektologa Ruske Federacije, a više detalja o svemu tome podeliće sa kolegama na Sekciji mikrobiologa Srpskog lekarskog društva koja će se uskoro održati u Vojnomedicinskoj akademiji.
Prof. dr Elizabeta Ristanović autor je i koautor više od 380 naučnih i stručnih radova koji su objavljivani u najprestižnijim domaćim i inostranim časopisima i zbornicima radova. Održala je više plenarnih predavanja i predavanja po pozivu u brojnim prestižnim svetskim akademskim institucijama. Prof. Ristanović je i autor prve elektronske publikacije na Univerzitetu odbrane „Bioterorizam –prevencija i reagovanje“ (Bioterrorism-prevention and response) koja je prevedena na engleski jezik i dobila publicitet u okviru akademskog sistema UN. Dobitnik je više nagrada i priznanja, između ostalog, Vukove nagrade za doprinos prosveti, nauci, kulturi Republike Srbije i svesrpskog prostora, Zlatnog beočuga za doprinose kulturi Beograda, nosilac je Vojne spomen medalje za izuzetne doprinose u vojnoj službi. Član je Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.
Članak Bubuljica na licu bila je znak opasne bolesti, kako je otkriven Marburg virus u Beogradu, priča prof. dr Elizabeta Ristanović se pojavljuje prvo na eKlinika.
