Izvor: Politika, 03.Maj.2011, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rusi u gradu na Begeju

Doprinos brojnih Rusa emigranata razvoju Zrenjanina u ekonomskom, obrazovnom i kulturnom smislu je neprocenjiv. Njihova osobena kultura stopila se sa baštinom mnogobrojnih drugih naroda u Bečkereku, stvarajući tako nove vrednosti

Zrenjanin – U Kraljevinu SHS početkom dvadesetih godina prošlog veka dospelo je između 30.000 i 45.000 Rusa. U njihovoj koloniji u tadašnjem Velikom Bečkereku bilo je između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 500 i 600 izbeglih posle Oktobarske revolucije. U Narodnom muzeju u Zrenjaninu uoči Uskrsa otvorena je izložba posvećena ovdašnjim Rusima koji su imali izuzetan značaj, a onda su skoro potpuno iščezli.

Istoričar Srđa Priljeva kaže da istorijske veze Srba iz Velikog Bečkereka i Rusa, koji su kao patroni pomagali razvoj i očuvanje srpske baštine u Banatu, traju od sedamnaestog veka. Po okončanju boljševičke revolucije, u povlačenju i progonu od komunizma u tadašnji Zrenjanin stiže blizu šest stotina Rusa. Ovde organizuju svoju samoupravu i stvaraju svoju koloniju. Između ostalih, u Bečkerek, odnosno Petrovgrad, jer je grad na Begeju jedno vreme nosio i to ime, dospeli su i mnogi uglednici: knez Šeremetjev, unuk po majci cara Nikolaja Prvog, Margarita Hitrova, dvorska dama, koja je jedno vreme bila sa carem zajedno u progonstvu u Tobolsku; knez Boris Gagarin, kneginja Šahovska Rada, A. Apraksin, bivši guverner Tavričke gubernije i senator, grof Aleksandar Vasiljevič Gendrikov, gardista konjičke garde. Njegova sestra, dvorska dama, ubijena je u likvidaciji carske porodice.

U ovaj deo Banata dospeo je i unuk Lava Nikolajeviča Tolstoja – Mihail Romaškevič, šest generala, slikari A. V. Bicenko, Afanasij Šeloumov, Aleksandar Ivanovič Lažečnikov, Kosta Eliot, scenograf Vladimir Rebazov, arhitekta Aleksej Soldatov i mnogi drugi. Dvadesetak ruskih emigranata našlo se u ovdašnjoj gimnaziji, a svoje znanje su prenosili i u drugim školama. Tu je bio i tehnički kadar koji se uspešno uključio u ovdašnju industriju.

Po dolasku u Bečkerek niko od njih nije primio državljanstvo tadašnje Kraljevine SHS. Maštali su o skorom povratku u Rusiju, smatrajući da boljševici neće zadržati vlast. Shodno tome, nadali su se da će svoj politički i društveni život ostvariti po povratku u rodnu zemlju, i usled toga nisu učestvovali u državnom popisu stanovništva iz 1921. godine.

Broj Rusa u Bečkereku postojano je iznosio više od 500 od 1921. godine do početka Drugog svetskog rata.Jedan dokument iz Istorijskog arhiva u Zrenjaninu, datiran na 1930. godinu, svedoči da u gradu u tom trenutku živi 586 Rusa.

Njihov doprinos razvoju Zrenjanina u ekonomskom, obrazovnom i kulturnom smislu je neprocenjiv. Osobena kultura Rusa stopila se sa baštinom mnogobrojnih drugih naroda u Bečkereku, stvarajući tako nove vrednosti.

O ovdašnjoj ruskoj koloniji govori i podatak da su sami izgradili Hram Svetog arhangela Mihaila. Stolari su zemljani pod prekrili daskama, napravili vrata, prozore i konstrukciju za ikonostas. Šest velikih ikona na ikonostasu naslikao je Afanasij Ivanovič Šeloumov, polijelej je izradio Sergej Ivanovič Šeremetinski. Tajnu večeru naslikao je general Sergej Šestakov. Poslednje rusko pojanje čulo se 1970. godine, a zbog malog broja Rusa, takozvana ruska crkva je 1973. godine pripojena Manastiru prepodobne Melanije Rimljanke u Zrenjaninu. I sada u njoj službu obavlja SPC.

Ruska crkva je svoj najveći značaj imala u okupljanju izbeglih Rusa koji su u gradu na Begeju ostavili neizbrisiv pečat, a sudbina im je, uglavnom, bila tragična. U prvo vreme su živeli od prodaje dragocenosti koje su dopremili. Tako su se, slično kao i izbeglice iz najnovijeg doba, najpre pojavili na pijacama gde su prodavali donetu robu, a onda su se bavili i preprodajom. Budući da je među Rusima svaki deseti bio intelektualac, počeli su masovno da se pojavljuju na kulturnim manifestacijama, a vrlo brzo se afirmišu njihovi lekari, inženjeri, oficiri.

U predvečerje Drugog svetskog rata, zbog njihovog izraženog antikomunizma, pripisivala im se privrženost Nemcima, ali je to tokom rata demantovano u praksi. Na primer, Petar Kononenko je iz Bečkereka, odnosno Petrovgrada, u ratu premešten u Kraljevo i kad su ga Nemci pozvali da izađe iz stroja u kome su se nalazili Srbi pripremljeni za streljane, on je ponudu odbio. Nadežda Kornjilova je u Melencima pozvala na zajedničku borbu protiv Nemaca i kad su je ovi osudili na smrt, sama je sebi stavila omču oko vrata. Njen brat je iste, 1944. godine sa jedinicama Crvene armije oslobađao ovaj kraj od fašista i naišao je na svež sestrin grob.

Veliki deo ruskih emigranata otišao je na Zapad pre nego što su ovde stigli zemljaci u redovima Crvene armije. Nisu želeli da se sretnu. Posle Drugog svetskog rata razvio se sukob naše komunističke nomenklature s Informbiroom. Kažu da su preostali ruski emigranti krajem rata bili na udaru NKVD, sovjetske tajne službe, a od 1948. naše Udbe. Od ruske kolonije ostali su samo obrisi i uspomene.

Đuro Đukić

objavljeno: 04.05.2011.
Pogledaj vesti o: Uskrs

Nastavak na Politika...