Izvor: Politika, 22.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liturgija i komentari
Postalo je uobičajeno da u vreme Božića i Uskrsa i program medijskog javnog servisa RTS bude, delom, posvećen ovim najvećim hrišćanskim praznicima. Ustaljen u programskoj šemi, televizijski prenos i ovogodišnje ponoćne Vaskršnje liturgije iz hrama Svetoga Save na Vračaru omogućio je zainteresovanim gledaocima da prate obred bogosluženja.
Obavezni deo ovog prenosa su laički, novinarski i stručni, teološki komentari. U vreme kada se televizija otvorila prema religiji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosno kada joj je dozvoljeno da prati i liturgiju, početak te prakse obeležen je potrebom za što adekvatnijim informacijama o pravilima bogosluženja. Međutim, tokom proteklih godina udaljili smo se od početnog nezavidnog stanja verske nepismenosti koje faktički i menja potrebu za karakterom nekadašnjih komentara. U tom smislu bi prvobitna fascinacija komentatora mogućnošću direktnog prenosa svečane liturgije trebalo da ustupi mesto drugačijem i medijski primerenijem odnosu prema bogosluženju.
Nažalost, do toga ne dolazi jer se ustalila praksa komentarisanja liturgijskog obreda. Dok se stručnim komentarom ukazuje na poreklo, značenje i funkciju pojedinih liturgijskih elemenata, dotle se laičkim komentarima prepričava ono što slika prikazuje, obaveštavaju se gledaoce o arhitektonskim elementima hrama, ali i o poreklu kamena od kojeg su izrađeni njegovi stubovi. Novinar ne propušta priliku da govori o trenutnom izgledu hrama i o tome kako će izgledati nakon završetka. Bilo da je reč o stručnim bilo banalnim informacijama, ovakvo komentarisanje tokom prenosa liturgije je višegodišnjim ponavljanjem postalo obrazac pretvaranja svetog obreda u neobavezni, svetovni ritual koji se nastoji učiniti zanimljivim prema kriterijumu postojećih kulturno-umetničkih emisija.
Postavlja se, dakle, pitanje primerenosti ovakvih komentara u vezi sa irelevantnim podacima u aktuelnom činu bogosluženja. Suština liturgije je u njenoj celovitosti, zasnovanoj na dramaturgiji i značenju svih njenih delova. Potreba gledalaca prenosa jeste doživljaj te liturgijske celovitosti i njene mističke suštine posredstvom televizije. Međutim, ozbiljna i nesavladiva prepreka tom doživljaju je komentar koji narušava svetost liturgijskog prostorno-vremenskog i vizuelno-tonskog jedinstva. Liturgijski obred je identičan izvođenju muzičkog dela koji zahteva tišinu kako bi njegov osnovni zvučni kvalitet mogao da se ispolji. Neprimereno komentarisanje liturgije moglo bi se uporediti sa komentarisanjem koncertnog izvođenja simfonije i ponašanjem komentatora koji bi pre nego što počnu da sviraju duvači skrenuo pažnju gledaocima na flautistu i počeo da govori o istorijatu ovog instrumenta, a onda tokom trajanja koncerta po istom modelu i o ostalim instrumentima orkestra.
Ovakav način prenošenja bogosluženju posledica je već ustaljenog lošeg medijskog odnosa prema liturgijskom sadržaju, odnosa koji se pretvara u praksu i postaje svojevrsna tradicija. Neosporno je da u ovom religijskom obredu ima puno simboličkih i nedovoljno jasnih i razumljivih elemenata. Međutim, potreba da se protumače i razjasne njihova značenja može se zadovoljiti i na drugi način. Uvodnom emisijom kao i diskretnim korišćenjem kajrona u dnu ekrana tokom prenosa. O hramu u kome se odvija bogosluženje trebalo bi da smo već dovoljno obavešteni i da znamo i da u vreme liturgije informacijama o njemu ne treba narušavati svetost obreda.
Bojan Jovanović
[objavljeno: 23/04/2009]
.jpg)
