Izvor: Vesti-online.com, 22.Nov.2012, 09:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Crni Uskrs za Miliće

Ulica Zmaj Jove u Surdulici je pusta, a 12 godina posle bombardovanja u ulici stoji nova kuća Milića u kojoj niko ne stanuje. Tog kobnog 27. aprila 1999. dve bombe su pale na staru kuću, poginulo je devetoro ljudi, od kojih su šestoro bili Milići.

ŽIVEO OD RAKIJE I DUVANA: Vojislav Milić

 

Vojislava Milića poslednji put reporter "Vesti" video je prošle godine. Živeo je u staroj porodičnoj kući pored novosagrađene sa ćerkom Milicom i zetom Draganom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Nije izlazio iz kuće. Crninu nije skidao od bombardovanja. Govorio je tiho, skoro apatično.

- Šta sam Bogu skrivio? Što mi onaj "milosrdni đavo" odnese moje najmilije? Zašto, bre? Izbaciše, prokleti bili, tog dana dve bombe i odoše svojim porodicama. A mene zaviše u crno, ubiše sve u meni, samo srce se još drži, nenašlo se dabogda. Što ne pukne, da skrati muke? Ne mogu, sinko, više - pričao je, dok su krupne suze kvasile izbledelu plastičnu mušemu.

 

Vojislav je od 1973. do 1998. živeo u Frankfurtu. Radio je kao građevinac širom Nemačke, na crno. Svaku zarađenu marku sakupljao je i donosio kući. U Surdulicu je dolazio za praznike i na odmor. Imao je stari kućerak u blizini kasarne gde sada živi. Od 1990. godine počeo je sinu Aleksandru da gradi kuću i 1998. nikla je najlepša dvospratnica u celom kraju. Imala je 400 kvadrata. Gradio ju je sa merakom. Sin je sa porodicom trebalo da se useli za Uskrs te tragične 1999. godine.

 

Sećanje u mermeru

Na mermernoj ploči postavljenoj na praznoj kući Milića stoje imena poginulih: Stamenka (66), Aleksandar (37), Vesna (37), Miljana (15), Vladimir (12) Milić, Miomir Milovanović (17), Vojin, unuk od ćerke Milice, i komšije Dragan Ivanović (37), Staniša Đorđević (32) i Stana Rašić (48).

- Useliše se deca, ali dvestotinak metara dalje na mesno groblje! Pogibeše mi žena, sin, snaja, njihovo dvoje dece i unuk od Milice, mili moj Miki, i njega pojede crna zemlja. Evo, godinu dana ne idem na groblje. Ne palim sveće. Ne mogu, sinko, da gledam u crnu ploču. Kukavica sam, star, a kukavica, ne mogu da dignem ruku na sebe, ne mogu, a hoću - pričao je držeći čelo šakom.

Taj dan, koji mu je uništio sve, urezao mu se u pamet.

- Ujutru me pozvao komšija Toma, koji živi pored kasarne, da mu promenim desetak crepova na kući. Pre toga su gađali i kasarnu i sve kuće u okolini su bile oštećene. Kad sam završio posao, seli smo da popijemo kafu. "Hajde, da naberemo koprive za pitu, pored ograde od kasarne", kaže mi. Pođemo, beremo, a avioni lete. Bilo je popodne, 12 sati kad nešto puknu tako silno da nas odbaci desetak metara. Padosmo na zemlju. Mislim, pogodiše kasarnu. Onda još jedna bomba. Lete gromade od kuća, delovi nameštaja, vrata, crepovi. Pokrismo glave rukama. Toma potrča prema svojoj, a ja prema svojoj kući. Trčim, noge lete. Nešto me tera, neka sila. Srce bije, hoće da izleti iz grudi. A kuće nema! Sve propalo u zemlju. Kopam rukama, vičem, vrištim. Čujem neki glas. Bacam onaj šut, pomeram gromade, izvlačim komšiju Stojanču Petkovića. On krvav, trese se, pada u nesvest. Kukam, nebo odjekuje, padam i više se ničeg ne sećam. Probudio sam se u bolnici napunjen injekcijama. Gledam u doktora, on vidi moje pitanje: "Žao mi je", kaže, plače. Plačem i ja. Tražim da me uspavaju zauvek. Molim. Opet, padam u neku komu. Izašao sam da sahranim svoje najmilije. Proklet bio dan kad sam se rodio - zaridao je.

Vojislavu Miliću želja se ispunila prošle godine. Skrhan od bola, živeći na čašici rakije i bezbrojnim cigaretama, umro je u snu.

- Poslednjih dana života govorio je kako ga zovu njegovi najmiliji, da jedva čeka da se vidi sa njima. Bio je u nekom svom svetu, razgovarao je sa sinom, unucima, plakao, smejao se - promucala je njegova ćerka Milica. 
Pogledaj vesti o: Uskrs,   Nova godina

Nastavak na Vesti-online.com...