Izvor: Politika, 03.Nov.2010, 13:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča iz „legionarskog raja”
Turisti sve više biraju Saharu za odredište svog odmora
Obično su bežali od grehova pređašnjeg života, ma kakav on bio. Legionari, prokazani plaćenici, oduvek su bili na lošem glasu. Kao zastava kolonijalizma ali i brana žudnjama za nezavisnošću selili su se nakon svake oslobodilačke revolucije sve dalje. Tako su i u Tunisu ostali do 1956. godine i sticanja nezavisnosti. Bili su prisutni još neko vreme u ovoj lepoj zemlji, „nevidljiviji” nego pre i lagano se premeštali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ka jugu Afrike, Čadu, Maliju.
Oni kojima su isticali ugovori ostajali su kao „brodovi nasukani na stenje”. Bez gesla „Legija pater nostra”(Legija naša domovina) i drila nisu funkcionisali pa su završavali tamo od čega su i bežali. U stvarnom životu, među običnim ljudima, uz zakone prava a ne jačeg. Retki su se prilagodili i ostali na mestima gde su vraćali dug, domovini, porodicama ili pravdi.
U bezvodnim brdima oboda Sahare, u utvrđenju u kom je proveo teške dane, „zaostao” je svojevremeno oficir iz tužne kolone koja se pakovala sa kamenog „predvorja pakla”. Ne samo da se razveo od „svoje domovine” već je uspeo da otkupi bivšu tvrđavicu par kilometara od mestašca Tatuina na jugu Tunisa i napravi hotel „Sango”. Pravu oazu za turiste koji dolaze zbog očaravajuće Sahare. Kaže da se zove se Pol, mada može i Žan, Gijom ili kako već želimo. Ima oko 70 godina, u dobroj kondiciji, deluje mirno, ali ne vedro. Ne pitamo ga za poreklo, pravo ime i rodno mesto, to su i sad zabranjena pitanja. Pomalo teatralno ne želi da se slika i umesto toga pokazuje zidove hotela. Hronološki poređane, drvene ramove sa crno belim fotografijama, iz raznoraznih kampanja. Tropske uniforme boje peska sa belim kapama kao krunama, isečci iz novina, na francuskom, arapskom, signalne zastavice, ordenje. Sećanja na bitke u kojima je učestvovao ili ne na tlu arapskog Magreba, sada su samo mamac za turiste.
U kružnom delu bivših spavaonica gde su nekada bili žičani kreveti i dušeci puni stenica napunjeni morskom travom i sargijom, danas je recepcija. Na godinama uglačanim kamenim blokovima i dalje se vide senke nekadašnjih soški za puške, a bivše samice su luksuzne hotelske sobe.
Pol je ćutljiv sagovornik, ne kaže odakle mu novac za ovaj delić raja, jer legionarska plata i sadašnja penzija zasigurno nisu dovoljne. Za izvlačenje arteške vode iz dubina u ovoj bezvodnoj pustoši. Za karipsko plavetnilo bazena i zalivanje šljake na teniskim terenima jer, ekscentrični turisti iz Evrope hrle sa malog aerodroma u Duzu ovde na odmor. Da nanovo osete, makar na kratko, dah nekadašnje kolonijalne sile. Misli da su zalasci sunca fantastični, preliv boja na filmskom platnu stena i peska, a kako su po ovim brdima jezdile mnoge vojske još uvek ima antikviteta. Turiste privlači sve: oaze, život Berbera u pustinji, jedrenje po peščanim dinama, avioni sa malim motorima i let iznad beskrajne Sahare. Kao scenario preuzet iz kultnih filmova „Čaj u Sahari”, i „Engleski pacijent”.
U restoranu, pored tunižanske i francuske kuhinje, tu su modifikovani legionarski obroci. Jagnjeća rebarca na žaru, uvezana kanapom uz pečenu rendisanu dinju, krompir i kus–kus. Velike porcije odslikavaju nekadašnju „večnu” vojničku glad. Sve deluje nestvarno kada u ovoj pustoši uđete u klimatizovane sobe, trpezarije i sednete u udobne kožne fotelje uz voće, kafu, konjak i cigare, a spolja je 40 stepeni u hladu. Krupni, crnoputi kelneri, čini se Nubijci, kao da su izašli iz stroja ovog nekadašnjeg legionarskog zapovednika vešto i gipko podižu posuđe sa stola. Kuvar, takođe ogromni Marokanac, proviruje zbog zvuka nepoznatog mu jezika – još uvek na oprezu. Besprekorno je čisto, kraj bazena, u luksuznim ležaljkama pod suncobranima i hladu eukaliptusa leže gošće i uživaju tamo gde su nekad strojevi plaćenika marširali. Pol pokazuje slike sa Džordžom Lukasom koji je boravio u ovom hotelu dok je birao pejzaže i iscenaciju za svoju sagu „Ratovi zvezda”. Ali od svega je uzeo samo ime obližnjeg gradića Tatauina za rodnu planetu glavnog junaka. Na kratko pitanje odakle smo, jedino koje nam je postavio, ne reaguje kad čuje za Beograd i Srbiju, kao i da ne zna da postoje. Okreće leđa i polazi do recepcije da vidi ko je stigao od novih gostiju iz tek pristiglog džipa sa aerodroma u Duzu. Na pozdrave se nije ni osvrnuo a iza njega je ostala teška praznina, pa u kombiju ćutimo dok se udaljavamo kroz vrelinu Sahare. Turizam je osim plaža i šopinga postao i nešto novo, uzbudljivo, neobično ali upravo to i privlači savremene svetske putnike, a toga je Tunis prepun. Polazimo ka Sahari, ljudima iz pustinje i novim tunižanskim pričama.
Ištvan Dekanj
objavljeno: 03.11.2010.
