Izvor: B92, 02.Okt.2010, 18:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd iz oka španskog pisca
Kako nas vide stranci koji su, pre nego što su stigli u Beograd i Srbiju, o nama znali jedino ono što su pročitali u knjigama naših proslavljenih pisaca i videli u filmovima srpskih reditelja koji su doživeli evropsku slavu
Izvor: Politika
Srpska prestonica sve više privlači putnike namernike sa svih strana sveta. Sa čarima novootkrivene i dalje „egzotične” turističke destinacije mogli su nedavno da se upoznaju i čitaoci španskog dnevnika „Pais” >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u kolumni Pabla Arande Ruisa, u kojoj je pod naslovom „Beograde, dobro jutro” zabeležio svoje uspomene iz belog grada. Aranda je pisac i profesor književnosti, rođen 1968. godine u Malagi, a najpoznatiji romani su mu „Drugi grad” i „Ukrajina”.
Ako bismo iz Beograda povukli pravu liniju preko Sarajeva u Bosni do Splita u Hrvatskoj, dobili bismo najkraće, ili skoro najkraće, rastojanje između Beograda i mora: oko 350 kilometara. I pored toga, Beograđani, koji žive na dve reke – Dunavu i Savi, insistiraju: mi smo mediteranci! I čovek posumnja, jer uprkos lepim slovenskim očima i snazi karaktera koja, pretpostavljamo, postoji kod svih koji su nedavno preživeli rat (pre samo deset godina, NATO je tri meseca bombardovao Beograd), grad je veseo a ljudi ljubazni i nasmejani, i sve izgleda lako, suprotno onome što se može videti u filmovima Gorana Paskaljevića (kao što je genijalno delo „Bure baruta”, koje je učestvovalo na festivalu u Veneciji 1998, kada je Zlatnog lava dobio film „Crna mačka, beli mačor”, takođe srpskog autora Kusturice, ili uznemirujući „Optimisti” iz 2006, koji su nagrađeni Zlatnim klasom na festivalu u Valjadolidu).
Ali putnik koji je samo u prolazu ne bi trebalo da se upušta u avanturu pravljenja psihološke analize pre nego što u gradu provede bar nekoliko dana. Zato se ne udubljujemo u karaktere nego uživamo u lakoći koju pruža grad u kojem se živi na ulicama i gde ljudi otpozdravljaju na naše pozdrave i osmehuju se. Život je na površini, i pored toga što ga Kusturica u svom filmu „Podzemlje” (1995) smešta u podrum, gde je grupa muškaraca i žena pobegla od bombardovanja pre skoro sedamdeset godina, bombardovanja nacista ili saveznika, koje se ponovilo mnogo puta, uz mnoštvo drugih događaja. Rat se završava a stanovnici skloništa u „Andergraundu” nisu toga ni svesni. Danas možemo da popijemo pivo u tom istom podrumu, pretvorenom u noćni klub, možda jedino iz radoznalosti jer znamo da je tamo snimao Kusturica.
Golać u parku
Diskoteka „Andergraund” nalazi se u Pariskoj ulici, kuda moramo proći, jer Pariska predstavlja granicu između ulice Kneza Mihaila i Kalemegdana. Knez Mihailova je trgovinski centar grada, pešačka ulica prepuna ljudi, prodavnica, restorana i kafića, košnica u koju se stalno vraćamo. Kalemegdan je veliki park u samom centru grada, gde se možemo šetati, trčati, odgledati partiju šaha, fotografisati statuu Pobednika (koja je tamo postavljena jer predstavlja golog čoveka. Kada je spomenik podignut usred grada, izbio je skandal – Pobednikovu zadnjicu i njegov „muški ponos” mogli su svi da vide), popeti se na tvrđavu, posetiti Vojni muzej (idealan za kolekcionare ratnih trofeja), posmatrati reke. A onda smo ostali bez daha. Sava i Dunav se susreću tamo dole, ispred nas, stvarajući šumom obraslo ostrvo. Preko puta je novi grad, Novi Beograd, a sa Novog Beograda, preko Brankovog mosta, nastavljajući Brankovom ulicom, dolazimo u centar.
U Brankovoj ulici živeo je otac junaka „Enciklopedije mrtvih”, divne knjige Danila Kiša, u kojoj žena dolazi u Stokholm i dospeva u biblioteku na čijim policama pronalazi knjigu koja otkriva sve detalje iz života njenog oca. Za „Enciklopediju mrtvih” Danilo Kiš je dobio nagradu „Ivo Andrić”. A ako nastavimo Brankovom ulicom stići ćemo do parka u kojem se nalaze sedište srpskog parlamenta i predsednikova kancelarija, kao i zgrada u duhu sovjetske arhitekture, u kojoj je živeo Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine. Njegov dom sada je muzej, i zaista je zadivljujuće da možete da pregledate primerke njegove lične biblioteke, među kojima je i Lorka na srpskohrvatskom. Najvažnije Andrićevo delo je „Na Drini ćuprija”, veliki roman prepun istorije i priča, povezanih sa mostom, koji bi zbog kvaliteta i pouzdanosti valjalo pročitati (Felipe Gonzales je jednom rekao da je čitajući ovaj roman naučio o Balkanu više nego iz svih gomila svojih izveštaja i dokumenata). Andrićev roman stiže do ranog dvadesetog veka, a film Danisa Tanovića „Ničija zemlja” (dobitnik Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja 2001), zbog komičnog pogleda na tragediju i anegdotskih objašnjenja, izgleda kao nastavak Andrićevog dela.
Pijani od rakije
Posle šetnje parkom vraćamo se u Parisku ulicu. Sada tražimo Sabornu crkvu, prostor zlatne svetlosti pravoslavnih crkava. Na ulazu, dve posude – jedna u kojoj se moli za žive, a druga za mrtve – gde palimo naše tanke sveće i krstimo se, menjajući raspored ramena (pravoslavci se krste zdesna nalevo, katolici sleva nadesno – prim. prev.). Iz crkve, kao što peva Serat (španski kantautor), odlazimo u tipičnu kafanu, gde naručujemo rakiju, alkoholno piće koje prži grla junaka Ive Andrića (i Paskaljevićevih, pa i Kusturičinih).
Veseli, mediteranski srpski, umereno trezni, krećemo prema Knez Mihailovoj. Kasnije ćemo trolejbusom do ogromnog i nedovršenog Hrama Svetog Save, ali prvo ćemo sesti u neki kafe i pojesti nešto. Planiramo da večeramo na nekom od splavova na Savi ili u Skadarskoj, slikovitoj turističkoj ulici, kaldrmisanoj i punoj restorana. Ko je rekao da plima Mediterana jedva stiže dovde?
Prevela D. Dragićević
.jpg)
