Izvor: TvojPortal.com, 13.Feb.2012, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Српски „Мач краља Артура“
Легенда о „Златној ћускији“ – или ти српски „Мач краља Артура“ – Височка бања
Бање у принципу не миришем. Некако су ми суморне. Нико ту није дошао из добра, већ потребе, и то насушне, а то осећам у ваздуху. Али свако правило има свој изузетак – Височка бања. А то има своје >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << зашто. Бања (два неуређена базенчића под отвореним небом) је у самом кањону Великог Рзава, где се литице приближавају једна другој на неких десетак метара. Природа бајковита, од неба видиш само плаву пругу, а поред, на метар, бисерно чисти Рзав, сав у покрету, као контраст мирној површини бањске воде. Још давно сам ово место назвао земаљским рајем који још није упрљан парама. Нажалост, бог Новца полако и неосетно, као мрак, залази и у ову дивљину.
Мом оцу је овде (село Висока) било прво намештење, као учитељу. Причао ми је о воловским колима натовареним сламом, ситним покућством, шпоретима... Људи су ту, на уласку у кањон, спавали на простирци од бујади, покривали се грубим поњавама, кували под звезданим небом ... и лечили се. Касније је отворена кафана, где је на столу стајала флаша са мученицом и чашицама. Газда неретко није био ту (вероватно обрађивао своје имање) а гости су се сами послуживали и плаћали. Увече би дошао и покупио разбацане динаре по столовима. Бејаху то нека друга времена. Они који су се лечили/излечили уклесивали су од вајкада своја имена и датум боравка у глатке кањонске стране, као захвалност бањи и богу. Нажалост, комунисти уништише динамитом већину тих сведочанстава, док су проширивали стазу до бање.
О бањи бих могао још доста тога слаткоречивог да испричам, али ћу још само ово. Најбајковитија је зими. Лед се нахватао негде и негде у плићаку, а ти у топлој води, онако као при рођењу „обучен“, густираш црно вино из чаше која је до пола утонула у снег. На влажном лицу топе ти се пахуље, Рзав мантра свој слог, и убрзо све постане безвремено, беспросторно. Нирвана. Тропска рајска острва, моћни крузери? Не хвала.
Елем, ћускија, па још златна.
Жена; добродушна, пријатна, повијених леђа што од година што од тежачких послова. Забрађена како јој њено патријархално васпитање налаже. Упире прст ка некој литици и прича ми локалну легенду, у сред кањона, и то само мени, као неку највећу, скривану тајну. Тихо, као у поверењу. Слабо је чујем. Рзав односи њене речи. Покушавам да је зауставим, да јој приђем ближе, али ме она више не види. По њеном гласу осећам, да у причи нема места за сумњу. То није легенда то је истина, као што сунце излази свако јутро, тако и златна ћускија и дан данас „шјакти као чудо јеванђељско“.
Видим је!
Ту је од кад сеже памћење овдашњих људи. Забодена на најнеприлазнијој литици у љути крас, као мач краља Артура. Обичан смртник јој не може ни прићи, а камо ли је извадити. Многи су покушали, али она ће се дати само ономе, јединоме, ко има „божји биљег“.
Покупила је своје спуштене флаше са бањском водом, и на моје молбе да сачека још мало, одмахнула руком одлазећи у стилу „прођи ме се дјете, немам ти ја времена за замајавање“. Рече ми још само, при одласку „да овде има још сијасет чудеса али стока жедна и гладна, вакат кући поћи“. Осећао сам се као да ми свитци са Мртвога мора клизе низ прсте, а ја немоћан. Гледам у правцу где ''шјакти златна ћускија'', па у жену чија фигура постаје све мања. Прво нестаје она, а онда и златна ћускија бледи, бледи, бледи ...
Вадим пљоску и цигарете из руксака. Седам на хладно рзавско стење и гледам пут неба, пут златне ћускије. Небо видим.
Ово што сад пишем, пишем тешка срца, јер истина нимало није бајковита, али и као таква, огољена, ипак плени. Ко зна кад, и ко зна ко, вероватно неко ко је овде боравио да би неку бољку залечио, имао је у себи толико куражи да се голорук попне до тог места које је скоро па вертикално и без видљивих избочина, и да ту пободе ... Тог јунака народ не запамти, а можда никоме није ни рекао за то дело достојно хвале, што би било и логично за једног таквог, очигледно особењака. Али је зато златна ћускија још дуго и пркосно вирила из камена, као да ју је ту сам свети Перун забио. Због ње су многи искривили вратове, а богами и руке, гацајући по клизавом камењу ка бањи, а све у њу гледајући. Ловци су, попивши коју више, ту трошили више џебане него у лову, у безуспешим покушајима да је погоде. А ћускија и даље стоји и ''шјакти''.
Као што су чуда модерне технике много шта из старина гурнула на сметлиште заборава, тако и модерна алпинистичка опрема стиже и у ову забит, те дође главе златној ћускији. Од кад планинари почеше да користе појасеве, карабињере, бушилице, експанзионе клинове и остала чудеса, ''срце у јунака'' сад стаје у ранац. Па ко има паре ... Наравно, не потцењујем храбре људе који се баве тим екстремним спортом, чак им се бескрајно дивим, њиховој надљудској снази, психичкој стабилности, али некако ми тај начин, како су назвали ту епоху алпинизма - гвоздено доба, нема душу. А можда све ово, овако ружно пишем, зато што легенди дође крај.
{youtube}гнД8Y7y-Окс&феатуре=цханнел_видео_титле&норедирецт=1{/youtube}
Златну ћускију извади некакви такав. Гвоздени. И гле чуда. Како ју је извадио из камена, златна ћускија престаде да ''шјакти'', а у руци „богохулника“ оста само обичан дрвени колац. Не бејаше то тако давно, али ни њега не запамти народ, ваљда што ''немаде биљега на себи''.
Фото: Јаша, Голуб, Зоран
Текст:Зоран Раковић
