Izvor: Politika, Tanjug, 15.Nov.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Životom svedočio jevanđelje
Patrijarha Pavla, skromnog arhijereja upečatljivih reči, nazivali su svecem koji hoda, a drugi govorili da ima „dušu od maslačka”. Rodio se 11. septembra 1914, za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957, a 1990. za 44. poglavara SPC
Srpski narod je ostao bez duhovnog poglavara koji je svojim ličnim životnim primerom svedočio jevanđelje. Blaženopočivši patrijarh Pavle je svojom pojavom više ličio na isposnika nego na arhijereja, upečatljivih reči koje nikoga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nisu ostavljale ravnodušnim, bez obzira na to da li je bio vernik ili ne. Na svetosavskom tronu je proveo nepunih 19 godina i u turbulentnim vremenima srpski narod je u njemu imao najpouzdaniji oslonac.
Patrijarha Pavla su nazivali svecem koji hoda, drugi su govorili da „ima dušu od maslačka”, a episkop šabački Lavrentije je napisao kako je opredeljenje poglavara SPC bilo etika, a ne politika.
Arhiepiskop pećki mitropolit beogradsko-karlovački za 44. poglavara SPC izabran je 1. decembra 1990. godine u devetom krugu glasanja na apostolski način, žrebom među dvojicom kandidata, episkopa šumadijskog Save i žičkog Stefana. Od svih episkopa jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh bio je Njegova svetost patrijarh srpski Pavle, pisao je mitropolit Amfilohije.
Obraćajući se izbornom saboru novoizabrani patrijarh Pavle je rekao: „Moje snage su slabe, to vi svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena”.
Sutradan je, 2. decembra 1990, 44. patrijarh bio ustoličen u Sabornoj crkvi u Beogradu, a po drevnoj praksi tek 22. maja 1994. godine u istorijski tron pećkih patrijaraha u Pećkoj patrijaršiji.
Patrijarh Pavle je kao Gojko Stojčević rođen 11. septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca. Rano je ostao bez roditelja. Otac mu je u Americi dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre, a majka mu se godinu dana kasnije preudala. Ali, i ona je brzo umrla. S tri godine o malom Gojku i njegovom bratu brinula se tetka.
Patrijarh Pavle je sam govorio da je kao mali bio „vrlo slabačak”, pa su mu jednom čak i sveću zapalili, misleći da je umro.
Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, a višu u Beogradu. Posle toga usledilo je školovanje na bogosloviji u Sarajevu, a potom na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Za vreme Drugog svetskog rata radio je jedno vreme kao veroučitelj u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne. Spasavajući jedno dete da se ne udavi u Drini, u avgustu 1944. godine, Gojko se razboleo i dobio tuberkulozu. Lekari su mu rekli da mu je ostalo tri meseca života. Prihvatili su ga monasi u manastiru Vujan. Boreći se molitvom protiv opake bolesti, ipak se izlečio. U znak zahvalnosti Bogu što mu je podario zdravlje Gojko je izrezbario jedan krst koji se i danas čuva u ovom manastiru.
Posle perioda iskušeništva zamonašen je u manastiru Blagoveštenje 1948. godine i dobio ime Pavle. Vreme žestoke borbe komunista protiv crkve, sve do 1955. godine, monah Pavle je proveo u manastiru Rača.
Postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini pohađao je od 1955. do 1957. godine kada je izabran za episkopa raško-prizrenskog. Kao arhijerej na Kosovu i Metohiji proveo je skoro 34 godine. Bilo je to veoma teško vreme za Srbe i srpsku crkvu. Obaveštavao je ne samo crkvene organe već i državnu vlast o napadima Albanaca na imovinu Crkve, monahe pa i sam srpski narod koji se iseljavao. I sam sa hrišćanskom smirenošću i trpeljivošću podnosio je vređanja, pa i fizičke napade. Ostalo je zabeleženo da je vladiku Pavla jedan Albanac na putu za poštu u Prizrenu snažno udario.
Na tronu Srpske pravoslavne crkve: s vernima i s narodom (Fotodokumentacija Politike)
O tom vremenu sam patrijarh Pavle je zapisao: „Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski”.
Na patrijaršijski tron stupio je u 76. godini, u predvečerje raspada Jugoslavije i ratova u kojima su i srpski narod, ali i srpske svetinje postradale. Patrijarh Pavle je u tom dramatičnom vremenu stalno opominjao: „Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi”.
Od svih poglavara SPC patrijarh Pavle je najviše putovao. Nekoliko puta je boravio u Americi, a u svojoj 91. godini putovao je i u daleku Australiju gde je osveštao zemljište za srpski koledž „Sveti Sava”. Nepun dan posle povratka u Beograd već je bio u avionu za Moskvu.
Godinu dana kasnije bio je i u Ljubljani gde je osveštao crkvu svetih Ćirila i Metodija. Iako u poodmaklim godinama, neumoran u svom pastirskom služenju, u decembru 2005. godine trebalo je da predvodi delegaciju hrišćanskih crkava iz SCG u Brisel, Strazbur i Brisel. Ali, 8. decembra zbog povrede kuka, prilikom pada u svojim odajama, poglavar SPC je primljen na VMA.
Patrijarh se oporavio i za Božić, krećući se uz pomoć hodalice, pročitao je poslanicu vernicima za Roždestvo Hristovo. Uoči Vaskrsa 2006. godine patrijarh je imao još jednu nezgodu, prilikom kupanja opekao se vrelom vodom. Vaskrsenje Hristovo je dočekao na VMA.
Tada su počeli nagovori i da se patrijarh zbog zdravstvenog stanja povuče sa Svetosavskog trona, iako je po pravoslavnim kanonima funkcija patrijarha doživotna.
Patrijarh je više puta boravio na oporavku banji Selters kod Mladenovca i Banji Koviljači. Poslednji put predsedavao je Svetim arhijerejskim saborom u maju 2007. godine. Jesenji sabor je odložen a mitropolit Amfilohije, po hirotoniji najstariji član Svetog sinoda, dodeljen mu je na ispomoć.
Borba za narušeno zdravlje najstarijeg pravoslavnog poglavara na svetu počela je 10. novembra kada je primljen na VMA. Patrijarhov biograf Jovan Janjić u NIN-u je tada preneo patrijarhovu poruku iz bolnice: „Treba da se molimo za sve ljude. Pre svega, za ljude dobre volje. Ali, i za ljude zle volje, da bi i njihova volja postala dobra jer je i njima potrebno spasenje!”
Milenko Pešić
--------------------------------------------------
Patrijarh Pavle u anegdotama
Jovan Janjić, novinar Nina, u svojoj knjizi „Budimo ljudi – reč patrijarha Pavla” sakupio je mnoge anegdote o patrijarhu koje pokazuju koliko je on bio blizak ljudima bez obzira na to da li su vernici ili ateisti, obični ljudi ili oni na visokim položajima:
Luksuzna kola
Bilo je zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Njegova svetost, kao i obično, krenu na večernju službu u Sabornu crkvu. Kad izađe iz Patrijaršijskog dvora, vide ispred sebe mnoštvo parkiranih velikih crnih automobila. Pita sveštenika koji ga prati:
– Čija su ovo ovolika luksuzna kola?
– Naših episkopa, Vaša svetosti! Došli su njima na ovaj sabor – odgovori ovaj
– O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti!? – začudi se Njegova svetost.
Poruka američkom ambasadoru
Kada je patrijarh Pavle izabran mnoge delegacije su htele da se sretnu s novim crkvenim poglavarom. Tako je došao i američki ambasador Voren Zimerman:
Vodi se razgovor o opštim stvarima, a na kraju će ambasador da upita patrijarha:
– Čime vam možemo pomoći?
Patrijarh ga pogleda i jednostavno reče:
– Vaša ekselencijo, nemojte nam odmoći time ćete nam pomoći!
Zimerman je bio zatečen i nije znao šta na to da odgovori.
Vreme koje je potom nastupilo pokazalo je da je to bila najmudrija moguća poruka.
Fotomontaža u novinama
U teško ratno vreme, posle jednog sastanka u patrijarhovom kabinetu, na kojem se odlučivalo o nečemu o čemu nije bilo lako da se odluči, Njegova svetost, da bi se našalio na svoj račun, reče prisutnima:
– Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabašan, krhke građe... A, u stvari, vi me ne poznajete dobro.
– Ustade i sa svog radnog stola donese novine, srpskog imena (Srpska reč), u kojima je neprikladno, fotomontažom, prikazan kao ratnik-supermen, s bombama i „škorpionima” o pojasu. Pokazujući na to nimalo smisleno iskrojeno delo, kroz smešak reče:
– Pogledajte kako me drugi vide, a vi ste mislili da sam ha slab!
Ovo je crkva, a ne šuma
Jednom prilikom za vreme bogosluženja, Njegova svetost patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom:
– Sinko, obrati malo više pažnje..., čini mi se da vi to ne radite baš kako bi trebalo.
Na to će ovaj, možda pomalo uvređeno:
– Pa, znate, Vaša svetosti, svaka ptica peva svojim glasom!
A patrijarh mu odgovori:
– Jeste, sinko, ali u šumi. Ovo je crkva!
--------------------------------------------------------
Jedino bog postavlja svece
Patrijarh se rado vraćao u Blagoveštenje i tu, u njegovom postrigu, nastale su mnoge zanimljive priče
Ovčar Banja – Gojko Stojčević zamonašio se u manastiru Blagoveštenje u Ovčar Banji, opisavši u autobiografskim spisima „Bez osuda, otvoreno, očinski” da se to dogodilo uoči Blagovesti (7. aprila) 1946. godine. Od tada, svakog leta dok ga je služila snaga, vraćao se u postrig.
– Pojavljivao se oko letnjih Vračeva, dva dana po Petrovdanu, s posebnom energijom koju je prenosio na druge. Držao je liturgije, propovedi i besede, a posle toga popravljao fasunge i dihtunge po manastiru – kaže za „Politiku” arhimandrit Georgije Dobrosavljević (76), iguman Blagoveštenja još od 1964. godine do danas.
Kad bi ustrebalo krenuti ka 22 kilometra udaljenom Čačku, patrijarh je pored puta, s narodom, strpljivo čekao prolazni autobus.
– Pred kraj odmora u Ovčar Banji znao bi da kaže: „Hajde, Georgije, da svedemo račun: ja sam ovde boravio 15 dana ali sam ti popravio to i to, i na kraju će izaći da ti meni doplatiš”. Onda, razume se, izvadi novac i ostavi manastiru neku svotu. Doduše malu jer kod njega u novčaniku i nije bilo drugih para do sitnih – seća se Georgije.
Ovaj kaluđer imao je posebno poštovanje prema poglavaru SPC, ali je rado prepričavao zajedničke anegdote znajući da patrijarh to neće uzeti za zlo. I danas pripoveda kako je Pavle sam pendžetirao svoje cipele i jedne nosio po 15 godina ili sam prišivao dugmad.
– Jednom smo iz Ovčar Banje pošli u Beograd, na slavu kod vladike Filareta, bio je Aranđelovdan letnji. Predložim da idemo kolima, ali patrijarh nije hteo da čuje. Seo je u autobus i do Beograda nije digao glavu od knjige.
Georgije je Pavla sreo prvi put 1951. godine u manastiru Rača kod Bajine Bašte. Mladi iskušenik još je učio školu, a jeromonah Pavle držao časove dvanaestorici manastirskih đaka. Otada nastaje prijateljstvo dvojice božjih ljudi koje je trajalo, bezmalo, šest decenija.
– Jednom prilikom u Beogradu idemo ka Patrijaršiji i Pavle kaže da za večeru imamo komad sira, krišku hleba i komad pite. „Ima li šta još”, pitam. „Nema”, veli on. Ušao sam u samoposlugu da bih kupio jogurt i još nešto a patrijarh ostao napolju da me čeka. Na kasi, ispred mene, stajalo je osmoro ljudi, i jedan gospodin propustio me ispred, govoreći kako nema smisla da me patrijarh čeka napolju. Pavle je to video kroz staklo i reče: „Bog te video, sad ćeš i ti u Beogradu postati veliki pored mene”.
Pre nekoliko godina Georgije je, posle više pokušaja, skupio hrabrost i u porti Blagoveštenja počeo da muca, te ovo, te ono...
– Pavle me je prekinuo: „Ja vidim i dva metra ispod tebe u zemlju, vidim je šta ti hoćeš da pitaš, ti hoćeš da praviš biznis od mene. Evo ti: ako umrem ovde sahrani me ovde, ako umrem u Beogradu neka me sahrane u manastiru Rakovica”.
U Blagoveštenju su se, neke godine, zatekle novine sa slikom Pavla kao patrijarha srpskog i tekstom pod naslovom „Svetac koji hoda”.
– Patrijarh je to video i rekao kratko: „Ko je svetac odlučuje jedino Bog”.
U decembru prošle godine, Georgije je na VMA posetio poglavara koji je dopao postelje.
– Rekao sam mu: „Vidiš, svetosti, to je sad došlo zbog toga što si nas kažnjavao u Rači, prevrtao praznike i ostavljao bez ručka kad smo bili nemirni”. On se samo nasmejao, nije mogao ništa da mi kaže, dok su se trojica teologa u sobi čudila o čemu ja to pričam – pripovedao nam je iguman Georgije.
Gvozden Otašević
--------------------------------------------------------------------------
Patrijarhova putovanja
Patrijarh Pavle ulazi u red hrišćanskih poglavara koji su dosta putovali obilazeći verni srpski narod širom sveta. Na tim putovanjima imao je i mnoge susrete sa svetskim državnicima. Samo u SAD različitim povodima boravio je više puta 1992, 1996, 1998. (u dva navrata, februara i novembra), 1999. i 2001. godine kada je učestvovao u proslavi stogodišnjice srpskog narodnog saveza. Tom prilikom u Vašingtonu je osveštao zgradu naše ambasade.
Patrijarh je putovao u Nemačku, Austriju, Grčku, Bugarsku, Mađarsku, Francusku, Hrvatsku, Sloveniju, Italiju, Jerusalim...
Nekoliko puta je posetio i Rusiju. Kao prvi srpski patrijarh posetio je i Gruziju 1996. godine.
Iako je imao već 91 godinu odlučio je da u julu 2004. godine putuje u Australiju. Bio je prvi poglavar SPC koji je posetio Eparhiju australijsko-novozelandsku. Kada su pokušali da ga odvrate od tako napornog i dugog puta duhovito je odgovorio: „Za mene nije, nego kako će ovi moji”.
[objavljeno: 16/11/2009]
