Izvor: Vostok.rs, 30.Jan.2013, 23:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako se zamonašio Sveti Sava
30.01.2013. - Srpski rukopisi često nezamenjiv izvor za proučavanje
Naš Sveti Sava, ističe Anatolij Arkadjevič Turilov, zamonašio se zahvaljujući ruskim monasima. Sveti Sava Srpski (Rastko Nemanjić) rešio je da postane monah pod uticajem ruskog monaha Svetogorca, koji je došao na dvor njegovog oca. Mesto njegovog prvobitnog postriga je ruski manastir Sveti Pantelejmon, na Svetoj gori. Sam karakter >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << veza – širenje u srpskoj tradiciji ruskih dela i prevoda i spomena svetih – potpuno je razumljiv. Rusija je pred kraj XII veka bila jedina slovenska zemlja koja je imala sopstvenu crkvenu organizaciju i razvijen sistem bogosluženja na crkvenoslovenskom jeziku. Korpus tekstova (kako originalnih, tako i prevodnih), koji su u tom periodu prešli iz stare ruske književnosti u srpsku, nije suviše veliki, ali je prilično raznovrstan. To su žitija prvih ruskih svetih, dela mitropolita Ilariona (sredina XI veka) i Kirila, episkopa turovskog (druga polovina XII veka), nekoliko anonimnih pouka iz XII veka u kojima se osuđuje socijalna nepravda i međusobni ratovi.
U jednom trenutku, srpsko-ruske veze se prekidaju. Pitamo Turilova zašto se to dogodilo?
– Od šezdesetih godina XIII veka – nemamo nikakvih podataka o kontaktima Srba i Rusa, na Svetoj gori. Uzrok prekida veza bile su u prvom redu posledice mongolsko-tatarske najezde i vladavina Orde u Rusiji. Tek posle više od stoleća, teško da je to bilo pre sedamdesetih godina XIV veka, te veze se obnavljaju i ruski monasi se u osetnom broju ponovo vraćaju na Svetu goru. Najizrazitija figura u srpsko-ruskim vezama, u XV veku, bio je pisac jeromonah Pahomije, po nadimku Logotet ili Srbin, koji je sa Svete gore doputovao u Rusiju i u njoj živeo najmanje četrdeset pet godina (najkasnije 1438. godine – najranije 1484). O srpskom i svetogorskom periodu njegovog života ništa se ne zna. A u Rusiji je njegovo stvaralaštvo označilo čitavu epohu. Napisao je žitija ruskih svetih, više nego svi njegovi ruski savremenici zajedno. Složen, čak kitnjast književni stil – „pletenija sloves” – svojstven Pahomijevim delima, služio je kao obrazac ruskim književnicima bar još pola veka – naglašava Turilov. Nova etapa srpsko-ruskih veza počinje krajem XV veka, kada svetogorski monasi srpskog porekla (najpre iz Pantelejmonovog manastira, a zatim i iz Hilandara) počinju da dolaze u Moskvu po novčanu pomoć od velikog kneza i mitropolita. Tokom XVI veka njima se pridružuju monasi iz drugih srpskih manastira (na primer, Mileševe, Paparaće), u XVII veku dolaze izaslanstva i od srpskih arhijereja. Na kulturnom planu period do sredine XVI veka može se okarakterisati kao redak period uzajamne razmene, pri tome krug srpskih spomenika koji su tada postali poznati u Moskovskoj Rusiji izgleda, verovatno, izrazitije i impresivnije, nego repertoar istočnoslovenskih spomenika dospelih na Svetu goru i u Srbiju.
Dok iz Rusije, u svetogorske i srpske manastire, odlaze, pre svega, prepisi starih tekstova (uglavnom prevodnih), kojima se od kraja prve četvrtine XVI veka pridružuju prevodi Maksima Grka, sa Svete gore u Moskvu se donose uglavnom prostrana žitija nastala u periodu od XIII do XV veka vezana za srpsku istoriju (Teodosijevo Žitije Svetog Save, Žitije Stefana Dečanskog od Grigorija Camblaka i njegova Povest o prenosu moštiju Paraskeve-Petke u Vidin i Srbiju, Žitije despota Stefana Lazarevića).
Anatolij Arkadjevič Turilov jedan je od vodećih ruskih i svetskih arheografa starih slovenskih ćiriličnih rukopisa. Pitamo ga kakvo mesto i značaj imaju srpski rukopisi?
– Ogroman. To ne govorim da bih dao kompliment srpskom čitaocu. Taj značaj tokom vekova određuje skup čitavog niza činilaca. Prvi se sastoji u otvorenosti srpske rukopisne tradicije za dela i prevode nastale u drugim slovenskim zemljama. U tom pogledu, ona je bliska ruskoj, dok je bugarska daleko zatvorenija i usredsređenija na samu sebe. Drugi činilac je njen primetni konzervativizam (u pozitivnom smislu te reči): posle smenjivanja crkvenih tipika u XIV veku i pojave novih prevoda sa grčkog, u Srbiji (za razliku od Bugarske) nije došlo do masovnog isključivanja iz kruga štiva starijih dela, kako originalnih, tako i prevodnih. Tako se u srpskim rukopisima iz XVII veka mogu sresti tekstovi iz XI, koji nisu pronađeni u starijim prepisima. I, najzad, veliki je broj srpskih rukopisa (posebno nebogoslužbenih) iz druge polovine XIII i XV veka, vremena kada je, na primer, ruska tradicija osetno oskudna zbog nepovoljnih uslova mongolsko-tatarskog jarma. Zato su srpski rukopisi često nezamenjiv izvor za proučavanje ne samo srpske originalne književnosti, nego i najstarije književne tradicije Ćirila i Metodija iz IX i X veka (posebno najstarije slovenske himnografije), i bugarske književnosti od XI do XIV – naglašava Turilov.
U čitavom nizu slučajeva, kaže naš sagovornik, srpski kodeksi sadrže i prepise ruskih dela i prevoda koji su stariji od istočnoslovenskih, premda za njima u tekstološkom pogledu mogu zaostajati.
Zoran Radisavljević,
Izvor: politika.srb
Pogledaj vesti o: Sveti Sava
