Izvor: Politika, 17.Dec.2012, 20:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osuđenici, sveci i grešnici
U šabačkom zatvoru, osuđenici uredili kapelu Svetog Ilije i pomagali na izgradnji konaka crkve Svetog Vasilija Ostroškog
Šabac – Davno je visoki muškarac, tirkizno plavih očiju, bio talentovani ikonopisac. Potom ga je, valjda nečastivi, onaj koji rovari u nama, iskušava nas, provocira, šapuće kako smo nesposobni, nesnalažljivi u svetu stvorenom samo za mahere, skrenuo sa utabanog puta.
Ikonopiscu su se smučile boje, četkica je počela da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ga nervira, ruke da drhte. Sveci su postajali sve bezličniji, crkve sve hladnije... Slobodan Borić je izabrao drugačiju vrstu vere. Počeo je da se moli evrima i dolarima, da se druži sa opasnom ekipom, koja se krstila samo kada bi im uspeli mutni poslovi, samo kada bi pomislili da su pobedili onoga odozgo.
Slobodan je počeo da trguje ljudima. Krijumčario ih je preko granice, prevodio ih u nepoznati svet, oholost ga je okamenila, nesrećni ljudi iz dalekih svetova za njega su predstavljali samo brojke koje su se gomilale...
Sada je ikonopisac vizantijskog stila ponovo na početku. Ruke mu ne drhte dok drži četkicu, boje ponovo imaju onaj privlačan miris, oči svetaca mu poručuju da mu je oprošteno. Valjda mu je oprošteno.
Na velikom zidu zatvorske kapele Svetog Ilije, Slobodan slika ikone svetog Petra i Pavla. Osuđen je na 15 meseci zatvora. U Kazneno-popravni zavod u Šapcu stigao je pre mesec dana.
Policijski inspektor Milenko Popović nije od onih osuđenika koji izgovaraju klasičnu repliku: ležim nevin, na pravdi Boga, lažno su me optužili, smestili su mi.
Stiska vilice, gleda pravo u oči i kaže mi:
– Kriv sam i odslužiću. Zatvoriću ovo životno poglavlje i krenuti ispočetka. Meni kazna od dve godine zatvora nije bila potrebna, sam sam sebe dovoljno kaznio – govori glasno, jasno, kao na raportu na koji ga niko nije pozvao. Pošto je izvesno vreme proveo u kapeli, izašao je nestvarno miran.
Policajac sa one strane rešetki, često citira Svetog Savu: „Mrtav sam i pre smrti, pre suda sam sebe osuđujem, pre beskonačne muke, sam sebe mučim...”
I on je, poput ikonopisca, nekoliko meseci radio na podizanju zatvorske kapele, pretvarajući zapušteni magacin za skladištenje krompira u duhovnu oazu u kojoj osuđenici traže oproštaj, pronalaze mir, čeznu za spokojem. Većina osuđenika stoji ispred kapele.
Pogranični policajac koji je primao mito, odradio je sjajno molerske radove, pretvarajući gomile stiropora u repliku kamena. Mladić iz Stare Pazove, kome su pronašli pištolj u kolima, četrdesetčetvorogodišnjak iz Sremske Mitrovice, koji je izazvao saobraćajni udes, osuđen na 18 meseci, još jedan momak iz Vladimiraca, koji je izazvao nesreću na putu.
Sticaj okolnosti ili njihova nepažnja, glupost ili gramzivost, sve jedno, spojili su ih za izvesno vreme. Radili su zajedno, stvarali kapelu, pokušavajući da potraže oprost grehova. Samo oni znaju koliko im je to potrebno.
Njihov duhovnik, sveštenik Branko Simić, poznaje svakoga ponaosob.
– Sprijateljili smo se poslednjih nekoliko meseci, radeći u kapeli, ali i na izgradnji konaka crkve Svetog Vasilija Ostroškog u Šapcu – priča duhovnik. Zna ih u dušu, oseća njihove nemire, postali su mu dragi, ne krije to. Starešina hrama otac Ivan Jančić ih je nekoliko puta vozio u svojoj „ladi” do konaka. Ponekad bi ih dva kilometara dalje, od zatvorske kapije do hrama, odvozila zatvorska marica. Ponekad bi robijaši seli u autobus i otišli sami, bez stražara.
Robijaši, to je teška reč za sitne prestupnike koji su počinili kaznena dela po prvi put. Saobraćajke, sitne prevare, mito od nekoliko stotina evra, koji je uzeo pogranični policajac sa talentom za molera...
Zatvor u Šapcu, prekriven snegom, sa zaleđenim jezerom i patkama koje su se skupile u sredini, predstavlja kazneno-popravni zavod otvorenog tipa, ali za počinioce prekršaja, koji nemaju da plate 30, 40 hiljada dinara, idilično je mesto za oporavak, kao ukleti hotel u kom oprost greha po danu vredi 1.000 dinara.
– Ovde su na izdržavanju kazne prvi put osuđeni na kazne do tri godine, kao i za sva dela učinjena iz nehata – priča upravnik Vladimir Bukvić, dok šetamo otvorenim delom zatvora. Osuđenici nisu pod stražom. Šetaju slobodno, telefoniraju, gledaju televizor. I, mole se. Upravnik Bukvić i vladika šabački Lavrentije, pre nekoliko meseci su potpisali ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, koji podrazumeva da „slobodnjaci” iza bodljikave žice, po potrebi, pomažu u crkvenim poslovima.
Otac Ivan je veoma zadovoljan njihovim radom. Osećao je ponos osuđenika koji su vapili za još jednom šansom. Okajavali su grehe i svaki od njih je utkao deo sebe u kapelu i konak, ostavio je trag svoje sudbine. Konak je podignut, ali će od proleća započeti poslovi na izgradnji krstionice pod vedrim nebom, replike Vitlejemske pećine. Sagradiće se i dva boksa za ponije, kako bi crkva otvorila školu jahanja...
Mnogi od osuđenika koji su gradili kapelu i konak, otići će kućama. Doći će neki novi grešnici u potrazi za oprostom. Hoće li im sveci, koje su naslikali njihovi prethodnici, ikada oprostiti? Valjda hoće.
Peranović najpoznatiji pritvorenik
Najpoznatiji osuđenik je sveštenik Branislav Peranović, koji u zatvorenom delu ustanove, pritvoru, čeka presudu po optužnici za teško ubistvo štićenika Nebojše Zarupca u kampu za odvikavanje zavisnika od droge. Peranović je iskoristio svoje pravo, uz saglasnost suda, da u kapeli razgovara sa duhovnikom.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 16/12/2012
Pogledaj vesti o: Sveti Ilija
