Izvor: KMnovine.com, 04.Avg.2016, 09:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
''Oluja'' karta u jednom pravcu
''Oluja'' karta u jednom pravcu ''Oluja'' karta u jednom pravcu "Iako je akcija "Oluja" nosila epitet vojna, ono što je urađeno je sve samo ne po vojničkim kodeksima. Nad srpskim narodom u Krajini sproveden je neviđen teror, genocid i etničko čišćenje".
Avgust 1995. godine...
Vreli dani obeleženi ratom u Srpskoj Krajini oko >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << Svetog Ilije nisu nagoveštavali ništa lepo. Dok je većina muških glava bila na ratištu, srpski narod Krajine je iscrpljen ratom pokušavao da živi normalno i obavlja poslove u domaćinstvima. Niko nije mogao naslutiti kakva oluja im se sprema...
Svesni da mogu pobediti jedino ako etnički očiste Republiku Srpsku Krajinu, hrvatska vlada je još u septembru 1994. godine počela da radi na tom planu. Uz pomoć američke vojno-konsultantske kompanije MPRI, sa kojima je potpisala sporazum, započeta je intezivna priprema. Karl Buono, penzionisani američki general predvodio je svoje "službenike" i obučavao vojnike i oficire hrvatske vojske u Zagrebu, u vojnom učilištu "Petar Zrinjski". U samoj pripremi akcije "Oluja", prema izjavama hrvatskih generala, učestvovali su i francuski vojni stručnjaci.
Prvi preduzeti korak je bio da se prevaziđe sukob muslimana i Hrvata i znatno ojača vojska, kako stručno, tako i naoružanjem. S druge strane, srpska vojska je bila znatno oslabljena. Nije bilo dovoljno vojnika, a pomoć nije stizala ni sa jedne strane.
Osvanula je Blaga Marija, 4. avgusta 1995.godine...U ranim jutarnjim satima, dok još ni sunce nije granulo, američki avioni počeli su sa bombardovanje srpskih položaja. To je bila uvertira za akciju "Oluja", koja je započela samo nekoliko sati kasnije. 138 500 hrvatskih vojnika koristeći vojno naoružanje i opremu, koju su im od srca darovali njihovi veliki prijatelji Amerikanci krenule su u munjevitu akciju. Hrvatske snage su vrlo brzo napredovale i i na području Splita, Gospića, Karlovca, Bjelovara probili liniju odbrane i proslavili zauzimanje Svetoga Roka. Knin je bio opkoljen sa svih strana. Počelo je granatiranje samog grada. Želeli su da proteraju srpsko stanovništvo. Pre samog ulaska u grad Knin sa kamerama i "posmatračima", lukavo su poslali svoje "čistače", da uklone sve ono što bi ukazivalo na teror, vandalizam i zločine.
Sledećeg dana hrvatska zastava se zavijorila na staroj kninskoj tvrđavi. Uskoro su osvojili i Ljubovo, Lovinac, Gračac, Benkovac, Žitnić, Drniš, Kijevo, Plaški...
Hrvatska vojska napreduje velikom brzinom i dolazi do granice sa Bosnom i Hercegovinom. Udružuju se Petim korpusom armije B i H. Padaju i Petrinja, Slunj, Obrovac, Kostajnica, Plitvička jezera, Glina.
Za manje od 72 sata pala je Srpska Krajina!
Gojko Šušak tog istog dana saopštava da je vojni aspekt operacije "Oluja" završen, ali šira javnost nije znala šta se krije iza tih reči. Naime, u planu je bilo sprovođenje akcije "Maestral" kao nastavak "Oluje", i tokom te akcije ubijeno je još 655 Srba i proterano oko 125 000.
Osnovna odlika operacije "Oluja" je brzina, jer svako odugovlačenje je nosilo strah da se Srbija ne umeša. Franjo Tuđman i hrvatski general Ante Gotovina doneli su odluku o ovoj akciji u želji da Srbi nestanu sa teritorije Hrvatske. Nažalost, uspeli su!
Iako je akcija "Oluja" nosila epitet vojna, ono što je urađeno je sve samo ne po vojničkim kodeksima. Nad srpskim narodom u Krajini sproveden je neviđen teror, genocid i etničko čišćenje. Prodirući na teritorije gde su živeli Srbi, hrvatski vojnici su vršili proterivanja i ubijanja civila, žena i dece. Srbi koji nisu želeli da napuste svoje kuće su ubijeni na licu mesta, a imanja, domaćinstva i sva njihova imovina je spaljena. Narod je maltretiran. Ljudi su, spašavajući gole živote, trpali u zaprežna kola, traktore i automobile decu, starce, bolesne i iznemogle i krenuli. Mnogi su išli pešice. Formirana je kolona izbeglica. Iza sebe su ostavljali ruševine i spaljena vekovna ognjišta. Neizvesnost, očaj i strah se ocrtavao na svakom licu, a u očima beznađe...
Kolona je bila ogromna, oko 250 000 ljudi. Hrvatski vojnici, koje su Amerikanci dobro obučili šta treba da rade, napadali su ih, gađali kamenicama, posebno na prostoru oko Gline. Leševe masakriranih i ubijenih, uništena, spaljena vozila, su sklanjali pre dolaska pripadnika UN i odmah brisali sve tragove svojih zlodela. Ali, nikada se nije desilo da se zlo može sakriti, pa ni ovo.
Vreo letnji vazduh iznad kolone, koja se protezala kilometrima, odisao je smrću. U traktorskoj prikolici, sa najosnovnijim stvarima majka na grudima drži malo dete. Pored nje sedi još jedno, dečačić od desetak godina, a starac vozi. Prolaze pored "hrvatskih bojovnika". Jedan se saginje i kamenom gađa ženu, uz pogrdne psovke. Niz slepočnicu se sliva krv. Ne ječi, ne plače. Samo ih gleda. Drugi "bojovnik", besan što ne čuje jauk, podiže pušku i pogađa dete pored nje. Krik majke, dok grli mrtvo dete, zaustavlja traktor. Drugo plače, vrišti, kao da zna da nema više brata. "Bojovnici" likuju-jedan Srbin manje! Stotinjak metara dalje iz auta izvlače starca i njegovu ženu. Tuku ih kundacima uz grohotan smeh. Ispustiše dušu oboje i ostadoše mrtvi na cesti...Vojnički, nema šta!
Preživeli mučenici svedočili su o svirepostima "hrvatskih bojovnika"! Na kućnom pragu ubijali su i klali starce od sedamdeset i više godina, svirepo unakazivali ljude na njivama, vezivali i žive spalili one koji su davali otpor, Srbima su odsecali glave, ruke, stavljali mešine preko glava pre ubistva. Ali nije to njima bilo nepoznato. Nisu im trebali Amerikanci i Francuzi da im kažu šta im je činiti. Potomci su to koljača iz Jasenovca, koji su na isti i još gori način ubijali Srbe. Mržnja u njima nikada nije nestala, a zverstvo ojačalo. Samo su čekali da dobiju "zeleno svetlo" i krenu u svoj krvavi pir. Mnoge Srbe su odveli u logore u Zadar, Split, Šibenik, Sisak, Karlovac i druge i sproveli nad njima najgoru torturu iživljavanja. Većini se gubi svaki trag i danas se vode kao nestali. Pristup tim logorima je bio zabranjen za novinare i posmatrače UN.
Iako su ostvarili svoj vojni cilj i zauzeli Krajinu i proterali Srbe iz Hrvatske, nisu mogli da suzdrže hijene u sebi. Nemilosrdno su napadali iscrpljene i očajne Srbe dok su prisilno napuštali svoje kuće. Najviše su udarali na nejač, na decu. Mnogo njih je ostalo da leži na putevima, ubijeni i masakrirani. Za grobove im se ne zna.
Tek posle dogovora sa UNPROFOR-om preživeli Srbi dobijaju pratnju na autoputu Zagreb-Beograd. Karta u jednom smeru i jasna poruka da se nikada ne vrate u Hrvatsku!
Tokom operacije "Oluja", po podacima "Veritasa", ubijeno je 1886 ljudi, od čega 1196 civila, a među njima 540 žena; proterano oko 250 000 Srba; nestale 943 osobe; što uništeno što spaljeno 25 000 kuća, 78 crkava, 96 muzeja, 181 groblje, 920 spomenika...
Protiva Ante Gotovine i Mladena Makrača Haški tribunal je podigao optužnicu za zločinačko delovanje u operaciji "Oluja", 2004. godine. Iako su bili osuđeni, kako to obično biva, 2012. godine su oslobođeni i pušteni na slobodu. Naravno, jer pripadaju njihovom lobiju i njihovoj veri, a oni na svoje ne udaraju i ne daju. Da su Srbi, završili bi kao i ostali srpski optuženici ili osuđeni ili umrli, bez obzira da li su nevini ili krivi.
"Oluja" sprovedena iz najviših vrhova hrvatske vlasti je čisti genocid(gr. genos, rod, narod, i l. accidere, ubiti), etničko čišćenje, zločin, za koji niko neće biti kažnjen, jer u Hrvatskoj se taj dan proslavlja uz pesmu:
"Mi Hrvati ne pijemo vina, pijemo krv četnika iz Knina!", kao Dan pobede.
E, pravdo moja, ima li te igde?!
Tada nije pala samo Srpska Krajina, već je palo isve ono što se zove moral i vojna čast. Poprimilo sasvim drugi oblik, kojim se krše svi zakoni ratovanja i sve moguće konvencije o zaštiti prava prognanih lica.
Hrvatska do sada nije, niti će u budućnosti priznati zločin koji je počinila, jer je imala i još uvek ima veliku podršku međunarodne zajednice, Amerike i ostalih glavnokomandujućih glavonja Evrope, koji "vedre i oblače" nad malim narodima u skladu sa svojim interesima.
Povratnu kartu za zavičaj proterani Srbi nikada neće dobiti, jer je ona u avgustu 1995. godine bila u jednom pravcu- što dalje od Hrvatske!
Danas, posle 21 godinu od najgore "Oluje" koju ljudski mozak može da smisli, i dalje vidim kolonu izbeglica kako ulazi u Beograd. Vidim lica mojih Srba, decu, majke, bake. Izgubljeni pogledi, ugašene nade, presahle suze... Žalost do neba.
Neizvesnost, strah, nemoć, nemaština, koja ih je snašla donela je smrt mnogima tokom te iste i narednih godina. Prognani, proterani i obeleženi statusom "izbeglice", s mukom su započinjali novi život, a njihova jedina krivica je što su živeli u Hrvatskoj i što su Srbi!
Proganja me slika kolone koja se svakog avgusta iskristališe, postaje jasnija i oštrija. Vreme na nju ne utiče, ne bledi. Ništa manja nije ni tuga u meni, niti zarasta rana na srcu. Raste strepnja da će se zaboraviti stradanje i počinjeno, nekažnjeno zlo.
A ako se zaboravi, ako se ne traži istina i pravda, može da nam se desi neka nova "Oluja", samo što ovaj put kolona ne bi imala gde da ide...
Srpska književnica Gordana Pavlović
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
