Izvor: Politika, 05.Dec.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četiri puta bio rezervni mladoženja
Srbi u Autrougarskoj su na razne načine izbegavali odlazak u rat protiv braće iz Srbije
Sveti Ilija 1914. pao je baš u nedelju. Predsednik sela Melenci, jednog od najvećih u Banatu, Stanko i beležnik Kosta sedeli su u mesnoj kancelariji. Samo oni znaju da je iz Velikog Bečkereka upravo stigla depeša o opštoj i momentalnoj mobilizaciji. Valjalo bi odmah angažovati pandure i dobošare pa onda kroz celo selo. – Čekaj Kosta, svetac je, pa još i nedelja, toliki pevci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se kuvaju po kućama. ’Ajde da pustimo narod da mirno ruča, što da im zagorčavamo život na ovaj blag dan – rekao je predsednik svom saradniku, pa je tako mobilizacija odložena za posle podne.
Prvi svetski rat stavio je u nemilost i veliki broj Srba koji su tada živeli van Srbije, a najveći broj njih je naseljavao krajeve koji su tada bili pod Austrougarskom, monarhijom koja je Srbiji objavila rat. Srbi sa tih područja bili su mobilisani, ali su uglavnom dezertirali ili su se već u prvim bitkama predavali i onda tražili načine da se priključe jedinicima koje su se borile na strani Srbije. Iz Vojvodine Srbi su regrutovani u austrougarsku vojsku i stizali na front s Rusijom. Tu su bili zarobljavani, ili su se sami predavali „neprijatelju”. Međutim, veliki broj regruta nije se odazivao na mobilizaciju već se skrivao po selima i salašima u atarima. U ostalim krajevima u kojima su živeli Južni Sloveni takve dezertere su zvali „zeleni kadar”, a u Vojvodini „logoši”.
Odnos Srba u monarhiji prema ratu zapisao je Živa Šajtinac i tako ilustrovao kako je počela mobilizacija u Melencima. Ovom temom su se bavili i njegovi sinovi, Radivoj, cenjeni i afirmisani zrenjaninski književnik koji je „logošima” posvetio poemu, i Stanko koji se takođe na razne načine u svojim delima bavi banatskim hronikama. Interesantno je da se zbivanjima u Prvom velikom ratu na ovim područjima bavio i unuk Uglješa Šajtinac. On se pročuo delom „Pravo na Rusa”, koje je bilo njegov diplomski rad na pozorišnoj akademiji, a kasnije je postavljeno na scenu Srpskog narodnog pozorišta. Pisac komada obrađuje upravo temu mobilizacije Srba u Banatu i pojavu zarobljenih Rusa.
– Kao i u svakom ratu, u njegovom izbegavanju bogati su se snalazili na svoj način, a sirotinja na svoj. Imućni su regrute selili u druge krajeve da im se zametne trag, kupovali veze i podmićivali da bi izbegli odlazak u rat, a sirotinja se skrivala. Sela su bila puna „logoša” koji su se kretali noću, a često su naseljavali napuštene salaše – priča Stanko Šajtinac. Njegov otac Živa je zabeležio i jedan slučaj kada su u svatovima morali da nađu dvojnika mladoženji koji je izbegao mobilizaciju. Svatovi su se organizovali i u vreme rata, a na red za ženidbu su dolazili i logoši. Zbog opasnosti da mladoženju ne pokupe žandarmi, u svadbenoj noći uvek je pripreman rezervni. Taj je obično imao neku fizičku falinku i kod sebe uvek pripremljenu dokumentaciju da je nesposoban. Kad dođe policijska kontrola pravi mladoženja dezerter zbriše „pod slamu”, a za sto, među goste i uz mladu uskoči rezervni. Kad prođe kontrola na to mesto se vraća logoš. Kažu da je neki Veselin iz Melenaca, gde je bilo malo nesposobnih, a mnogo dezertera, četiri puta glumio mladoženju.
Neki logoši su se u izbegavanju rata stvarno odmetnuli i postali kabadahije, pljačkali, otimali devojke. U vreme Prvog rata ovde je, kao takav, bio poznat neki Marinko Perić, koga su prozvali banatski Čaruga.
Znatan broj mladića izbegavao je rat na drastične načine. Namerno bi se ozleđivali ili inficirali boleštinama. Najčešće su se trovali trahomom, bolešću očiju koja je baš harala u vreme Velikog rata, ili su komplikovali rane kako bi postali trajni invalidi.
Oni koji su dospevali u rat i bili zarobljeni u Rusiji nakon nekoliko godina su donosili priče o svakojakim dogodovštinama. Neki Melenčani su pričali kako su se u ruskim prostranstvima za vreme kulučenja skrivali po šumama i našli načina da peku rakiju, a drugi su donosili priče o strahovitim ruskim zimama. Tamo su se, govorilo se, u leto čuli razgovori, mada nigde ljudi nije bilo u blizini. To su se odmrzavale reči izgovorene na velikim hladnoćama i odmah se zamrzavale, a mogle su se čuti tek na leto.
Đuro Đukić
objavljeno: 06.12.2014.
Pogledaj vesti o: Sveti Ilija
