Izvor: Politika, 25.Jul.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zastarelost
U početnoj fazi krivičnog postupka leži i glavni uzrok naknadnog nastupanja zastarelosti
Nedavna odluka Višeg suda u Beogradu kojom je odbijena optužba protiv Stanka Subotića i još nekoliko lica ponovo je podsetila javnost na institut zastarelosti i pravne posledice koje vuče sa sobom.
Zastarelost u krivičnom pravu znači duži protek vremena od izvršenja krivičnog dela, usled čega se, po slovu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zakona, ne može dalje voditi sudski postupak protiv nekog lica. Posledica zastarelosti je fatalna jer njenim nastupanjem sud više nema pravo da raspravlja o činjenicama, niti da odlučuje o nečijoj krivici. Postupak se obustavlja i na taj životni događaj se stavlja tačka, bez jasnog epiloga o krivici okrivljenog.
Međutim, zastarelost je samo pravna posledica, suštinsko pitanje jeste zašto ona tako često nastupa u sudskim postupcima.
Javni tužilac u ime države goni učinioce krivičnih dela i odgovoran je za efikasnost započetih krivičnih postupaka. Suštinski, najbitniju odluku tužilac donosi prilikom početne procene da li prikupljeni dokazi daju dovoljno „opravdane sumnje” da je neko učinio krivično delo.
Tu, na tim „ulaznim vratima” u krivični postupak moralo bi se postupati s više pažnje, opreznosti, odgovornosti, a često i profesionalne kuraži. I u toj, početnoj fazi krivičnog postupka leži i glavni uzrok naknadnog nastupanja zastarelosti. Jer, ukoliko već na samom startu postupka nema dovoljno validnih dokaza da se neko lice može osuditi kao krivično odgovorno, teško se može očekivati efikasna realizacija u vidu osuđujuće presude na završetku postupka. Međutim, često se pod raznim uticajima i pritiscima, neretko i medijskim spektaklima, na velika zvona oglašavaju i započinju krivični progoni a da nema čak ni elementarno validnih dokaza u postupku. Tužilac onda podiže takvu, nedovoljno potkrepljenu optužnicu i ona dolazi do suda koji je kontroliše ali često postupa po inerciji, površno, paušalno, odgovarajući na prigovor odbrane čuvenom floskularnom rečenicom da će se odbrana i svi predstavljeni dokazi „proveriti u kontradiktornom postupku na glavnom pretresu”.
I tako započne suđenje i glavni pretres, a da zapravo nema dovoljno čvrstih dokaza. I onda, negde na sredini tog postupka, svim učesnicima postaje jasno da nema nikakve šanse da pretres rezultira osuđujućom presudom. Tada, po pravilu, splasne agilnost tužioca i on prihvata da sud često i lako odlaže ročišta i prepušta postupak inerciji pretresa. Povremeno tužilac uzima predmet u ponovna razmatranja, ali ne donosi odlukuda preseče i odustane od krivičnog progona jer bi tada odgovornost očigledno bila samo na njemu.
Zato on prebacuje loptu u polje suda i pušta da postupak teče sporim tempom koji često dovodi do zastarevanja. Tu odluku na kraju donosi sud, poštujući striktne zakonske odredbe o pravilima zastarelosti. Sudija koji vodi postupak ne smatra sebeodgovornim, jeronnije stranka u postupku.
Tako dospevamo dotleda povodom zastarevanja slučaja niko inije kriv. Okrivljeni nije, jer je obustavljen postupak i odbijena je optužba protiv njega. Sudija nema krivicu jer je dosledno primenio zakon, a tužilac se izgovara poznatom floskulom da „sud neefikasno vodi postupak”.
Javnost s razlogom traži odgovornog za ovakve epiloge jer, pored toga što nema osude za izvršeno krivično delo, pričinjeni su i ogromni troškovi neuspelog krivičnog postupka koji se, opet po slovu zakona, prevaljuju na poreske obveznike.
Poreski obveznici na kraju plaćaju tuđe greške. Čini se da tu ima prostora za još nečiju odgovornost.
Advokat
Arsenije Katanić
objavljeno: 25.07.2014.
