Izvor: Večernje novosti, 09.Avg.2017, 18:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojvođanske priče: Šeširi - prvo šok, onda šik
Pre dva i po veka iz Francuske za dame stigla novina, dotad nikad viđena u carskoj varoši. Modni ukras za glavu u početku bio stvar podsmeha, ali ubrzo značio prestiž
DAVNE 1777. godine, iz francuske regije Elzas u Suboticu je došao Jakob Mikl i sa sobom doneo nešto novo i do tada nikada viđeno u uglednoj carskoj varoši - šešir.Najpre je taj ukras, ali i potreba u hladnim jesenjim večerima, ali i vrelim letnjim danima, gledan s velikim čuđenjem. Pomalo i s podsmehom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Međutim, taj modni šok je trajao vrlo kratko i ubrzo postao šik, neizostavni deo svakodnevice višeg sloja građanstva.Moda sve više uzima maha, šeširi, naročito damski, postaju stvar prestiža, te pola veka kasnije, u Subotici već radi jedanaest majstora sa pet kalfi. Prvi spisak zanatlija s početka minulog veka broji osam klobučara - modistkinja, a do početka Drugog svetskog rata registrovano je ukupno 40 muških i ženskih šeširdžija. Proizvodnja muških šešira, prvenstveno cilindera, počela je posle damskih, a rađeni su takođe ručno od zečje dlake, vune i slame. Dok se zanatska proizvodnja ženskih šešira širila, mušku izradu vrlo brzo počela je da guši industrijska proizvodnja.Ponuda tekstila, pomodne robe i uglavnom ženskih šeširira bila je veoma bogata u trgovačkim radnjama. Pored četiri velike fabrike tekstila, koje su proizvodile trikotažu, čarape, tepihe i konfekciju, radila je i jedna koja se bavila izradom šešira i kapa - “Tvornica šešira Armin Rot”.Malu zanatsku radionicu za izradu šešira, sa dva radnika majstora i jednim šegrtom, još 1889. godine registrovala je Julija Rot. Vrlo brzo, već 1897. godine, njen sin Armin osniva trgovinu “kratkom robom”, šeširima, cipelama i pomodnom robom, a dve godine kasnije dodaje delatnost šeširdžije i osniva prvu tvornicu šešira u gradu, ali i u celoj Vojvodini.O uspehu tvornice, koja se nalazila na Palićkom putu “u naseobini Nađ Franje”, govori podatak da je 1911. zapošljavala 30 radnika na izradi šešira, a do početka Velikog rata čak 80. Fabrika je radila i tokom ratnog perioda, zapošljavala nove radnike i šegrte, a posle rata, uspešno se prilagodila novonastaloj privrednoj i društvenoj klimi i nastavila sa uspešnim poslovanjem, ulažući kapital u nova postrojenja i modernizaciju proizvodnje. U posao se uključuje i sin Dezider (Deže), koji je, u međuvremenu, obrazovanje stekao u Beču i Pragu.Dezider Rot, naslednik fabrikePočetkom dvadesetih godina, pogon se seli u kuću u Ulici đenerala Milojevića, bivši hotel “Eržebet”, koju Rot kupuje na kredit.- Do 1924. godine, moja radionica šešira bila je u kući na takozvanoj naseobini Velikog Franje u suterenu, a onda ju je država pretvorila u Dečji dom (Zadužbina Marije Vojnić Tošinice), i ja sam morao hitno da se iselim i da što pre nađem odgovarajuće prostorije za svoju radionicu, što je bilo potpuno nemoguće, usled oskudice i nedovoljno prostorija i stanova. Dakle, primoran sam bio da primim ponudu Eskomptne i pučke banke u Subotici, prema kojoj sam se ja mogao useliti u “Eržebet” hotel, koji je banka za mene uredila, i ja sam joj morao plaćati 18 odsto kamate godišnje - zapisao je Armin Rot u molbi da mu se dozvoli premeštanje proizvodnje.Nekadašnji šeširdžijski alat i “singerica” Foto: J. L.Tako je u blizini glavne železničke stanice, u pruređenom objektu, nastavila da radi i da se razvija ova subotička fabrika, koja je uhlebila 180 radnika, deset činovnika i tri trgovačka putnika, čiji je zadatak bio da robu nude širom zemlje. Ubrzo se otvara i pogon kapa i kačketa, sa 25 novih radnika, za koji su uvezene polovne mašine iz Beča i Berlina. Isto tako, iz Beča je stigao i predradnik, stručnjak koji je obučavao domaće radnike na novim mašinama. Bojadisaona je izgrađena 1933. godine, pa je time smanjena potreba za uvozom gotovih tuljaka. Najveću proizvodnju fabrika beleži 1937. godine - 118.612 komada šešira, isto toliko kutija, u koje su se oni pakovali, i 26.109 kapa.Trgovina Armina Rota u Subotici pred Drugi svetski rat Foto: Gradski muzej Subotice Hartija i lepenka, zatim, vuneni tuljci, uvozili su se iz Italije, polusvilene tkanine iz Austrije, pribor i tkanine iz Čehoslovačke, Švajcarske, Engleske, Belgije, anilinske boje iz Nemačke...Uspon i razvoj ove grane tekstilstva naprečac je prekinut septembra 1940. godine, a njeni osnivači delili su sudbinu svojih sunarodnika Jevreja.Damski šešir iz muzejske kolekcije- Pored Rotove fabrike, u gradu je radio i veliki broj manjih zanatlija, šeširdžija i klobučara, a Gradski muzej čuva značajnu zbirku od više od 40 šešira iz tog vremena - ističe Žužana Korhec Pap, kustostkinja Gradskog muzeja u Subotici. - Dame i gospoda toga doba nisu izlazili na ulicu bez šešira, i njihova proizvodnja je bila velika potreba. Posle Drugog svetskog rata, to je malo oslabilo, ali ipak su se držale damski i svojih običaja. Dame u prošlom veku bez šešira ni na svadbu Foto: Gradski muzej Subotice Pogled na muzejsku kolekciju svedoči o tome da je žensku modu dvadesetih godina označio “kloš” šešir, koji je imao oblik zvona, visoke kalote i uskih oboda, ukrašavan različitim detaljima. Potom su se pojavili modeli šešira koji su otkrivali čelo, sa proširenom obodom pozadi i sa strane, kao što su mali “nahereni” šeširići, “en voug”, male plitke toke, kao i toke nalik fesu, mali “džokej” šeširi, “muški” i “lovački”, raskošni turbani, kape, beretke... Leti su nošeni šeširi od čipkasto pletene slame sa velikim obodom, ukrašeni cvećem i perjem, te “mornarke”, kape sa lepršavim trakama i mali “žirardo” šeširi, obavijeni ešarpama. Muškarci su, kao i u svemu, bili mnogo jednostavniji, te su se odlučivali za cilindar i polucilindar, šešire od slame, filcane šešire “hamburg”, a potom i njegovu mekšu varijantu “tribli”.Jedna od prvih prodavnica muških šešira u Subotici Foto: Istorijski arhiv Subotice Posleratni period bio je poguban za svu aristokratiju, pa tako i za njihov omiljeni asesoar. Zanatlije gase svoje radnje, a šeširi koji su se nosili uglavnom su dolazili iz zrenjaninskog “Begeja”.Međutim, preživeo je šešir i to vreme. A sudeći prema poslednjim modnim trendovima, polako ali sigurno vraća se na velika vrata, kako na modnu scenu, tako i na ulice. Irena Balog ispred svoje radnje u Subotici Foto: Gradski muzej Subotice POSLEDNjA SUBOTIČKA MODISTKINjAIRENA Balog (1920-1996) poslednja je subotička modistkinja, koja je zanat učila kod dugmara Tibora Hitrija, a znanje je usavršavala u salonu Imrea Hidija u Budimpešti. Položivši ispit za zanatlije, najpre je iznajmila radnju pod Gradskom kućom, a onda i otvorila svoju u Štrosmajerovoj ulici, gde je radila do kraja života. Materijal je nabavljala iz zrenjaninske fabrike “Begej”, ili iz Škofje Loke, u Sloveniji, ali je prerađivala i donesene materijale.
Pogledaj vesti o: Subotica
Nastavak na Večernje novosti...
