Izvor: Večernje novosti, 03.Nov.2016, 19:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vojvođanske priče: Molim vas, ne grdite fijaker

Kako je vreme polako odmicalo, kočije, od statusnog simbola, na kraju postale muzejski eksponat koji budi nostalgična sećanja FIJAKER stari sad više ne luta, ne čuje se onog vranca bat...” Uspomenu na fijaker, nekada najpopularnije prevozno sredstvo i statusni simbol Vojvođana, setno je ovekovečila poznata pesma Zvonka Bogdana. Dok se Zvonko u svom evergrinu seća svoje drage i dugih zimskih noći, nisu malobrojni ni oni, koji se još uvek živo sećaju fijakera koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << su pre više od pola veka špartali subotičkim ulicama. Oni koji bi kazali da to i nije bilo tako davno, donekle bi bili u pravu. Možda nije prošlo mnogo vremena, ali o fijakeru, koji je nestao sa ulica i ustupio mesto taksi vozilima, čežnjivo i tugaljivo, govori se u pluskvamperfektu. Iako novine i zavičajna literatura beleže da je i poslednji subotički fijekrista okačio “kamdžiju o klin” još sedamdesetih godina minulog veka, mnogi se sećaju da se do polovine osamdesetih nekoliko ostarelih fijakerista, ogrnutih jednako starim ćebadima, okupljalo kod Železničke stanice i strpljivo čekalo putnike. Najstariji gradski list, “Subotičke novine”, 1972. godine piše kako poslednja tri fijakerista - Đura Saulić, Andrija Gencel i Stevan Zodi, dnevno ne prevezu ni deset putnika i kako je sigurno da tim poslom ne mogu ni da se prehrane... - Ne želim da izneverim ona prošla vremena, od 1943. godine naovamo, kada nas je bilo čak 56 - rekao je tada Stevan Zodi, objašnjavajući zbog čega i dalje stoji na suncu, kiši i vetru i uzalud konkuriše taksistima. Fijaker koji je nekad vozio čelnike trajno parkiran u gradskoj kući - E, zbog tih vremena i sećanja na mladost, i dan-danas stojim ispred ove Železničke stanice i čekam mušterije. Ali, istoričari su zapisali da fijaker nikada nije bio klasičan taksi, nego jedan vrlo jasan i konkretan statusni simbol. U Suboticu je stigao početkom 19. veka, nekoliko decenija pošto je postala “slobodna carska varoš” i počela ubrzano da se razvija. Takozvani marginalizovan svet nikada se nije vozio fijakerom, niti je fijakerista sebe smatrao običnim kočijašem. On je uglavnom bio fini gospodin, koji se kulturno ophodio prema prema svojim putnicima. Nikada nije psovao, naročito ne u prisustvu dama. Voleo je svoj posao, dobro je timario konje, a kočije su uvek bile čiste i uglancane. Klasični fijaker je po pravilu bio dvopreg sa dva bela, dobro uhranjena konja. Daleke 1946. godine fijakeri su bili parkirani u centru grada, ispred Gradske kuće, Narodnog pozorišta, hotela “Jagnje”, kafana “Spartak”, “Beograd” i “Bela lađa”.Kočijaši ispred gradske kuće čekaju mušterije Prevozili su putnike koji su doputovali izdaleka, lole i bećare, koji bi zoru dočekali uz vino i tamburaše u omiljenoj kafani, lekare, učitelje, sudije... Sa fijakerom se odlazilo u prosidbu, a ako je ona bila uspešna, “talični” fijakerista je vrlo brzo u istim, ali okićenim kolima vozio mladence. Dugo je živeo običaj da su maturanti svoje matursko svedočanstvo nosili kući fijakerom. I, to ne jednim, nego sa bar dva fijakera. U prvom je sedeo sam maturant sa svedočanstvom o položenom ispitu zrelosti, a u drugom, naravno, svirci. Fijakeri su bili i službena vozila gradskih čelnika. U jednom se vozio gradonačelnik, a u drugom, koji ga je pratio, vozila se gradska policija. Kao uspomena na taj period, na samom ulazu u Gradsku kuću i danas stoji crni, uglancani, fijaker, pandan današnjim blindiranim službenim “škodama”. Da je fijaker u svakom smislu bio javni prevoz, svedoče situacije, koje bismo mi danas nazvali “vanredne”. U slučaju požara, poplave, epidemije, ili bilo kakve druge alarmantne situacije, fijakeristi su bili na raspolaganju varoškim vlastima. Tada su prevozili lekare, žandarme, vatrogasce i vojna lica, bez ikakve nadoknade. Troškovi su im kasnije, kada se sve završilo, nadoknađivani novcem iz gradske kase. Malo-pomalo, na ulice su stizali automobili sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem i polako uzimali primat. Za današnje prilike sasvim neobično zvuči da je tarifa za auto-taksi bila daleko niža od takse koju su naplaćivali fijakeristi. Primera radi, za prevoz auto-taksijem od centra grada do igrališta “Slobode” plaćalo se 30 dinara, upola manje nego što su fijakeristi tražili i za 15 dinara jeftinije nego što je im je narodna vlast odobrila.Fijaker šezdesetih godina 20. veka u trci sa popularnim “fićkom” - Građani Subotice, koji su u svome poslovanju zbog hitnosti primorani da se posluže fijakerom, vrlo se neugodno osete kada moraju da plate visoku taksu - pišu “Subotičke novine” 1970. godine. - Može se reći da fijakeristi naplaćuju koliko kome hoće... Brži, jeftiniji i daleko komforniji prevoz uzimao je maha. Poslednje godine i dani fijakera nisu bili nimalo idilični. U oronula kola bio je upregnut samo jedan konj, jer za održavanje dva konja fijakeristi očigledno nisu imali novca. Fijeker je retko kad nešto zgazio, ali je njega pregazilo vreme. Stranicu subotičkog spomenara sa naslovom “Fijaker” zatvorio je poslednji fijakerista Andrija Gencel. Do pozne starosti stajao je ispred zgrade Sinagoge. Sa njegovom smrću u knjigu sećanja otišao je i fijaker. JAGRO IZ SOMBORA Možda je pesma “Fijaker stari ulicama luta” najpoznatija, ali sigurno najlepša pesma je “Fijakerist”, autora Velje Subotića, posvećena Jagru iz Sombora: Molim vas nemojte, nemojte ne psujte, molim vas, nije fer večeras nemojte, o samo večeras ne psujte fijaker. Pa i voz ponekad, svaki voz ponekad pokvari vozni red što ne bi fijaker, taj stari fijaker kog vozi čiča sed. Aj đi, aj đi, aj đi, aj đi, aj đe Danas je godina baš ove večeri u ovaj isti dan kasao zastao, sdušom se rastao moj verni konj riđan. Kazuj, mušterijo gde si namerio u koji želiš kraj, novčanik na stranu za dušu riđanu večeras vozim fraj. Zašto si starino pod ovim orahom bacio zobi dlan? Ej, tu je stanica, poslednji put je tu zastao moj riđan. MUZEJ U KELEBIJI U ergeli Kelebija nalazi se jedinstveni Muzej kočija. Najstarija je kavaljerska kočija, napravljena davne 1793. godine u Staroj Kanjiži, u Mađarskoj. Tu je i “viktorija”, fijaker napravljen u radionici majstora Alojza Šlagbauera, a predstavlja pandan kočijama koje su se nekada vozile po ulicama Beča.BEČKI NAZIV ZA DVOPREG Fijaker je bečki naziv za registrovane dvoprežne kočije javnog prevoza, sa kočijašem, koje su se na taj način razlikovale od jednoprežnih i nenumerisanih, odnosno, privatnih “janški” kočija. Sama reč fijaker i dalje se upotrebljava na nemačkom govornom području, u Bavarskoj, u Austriji, ali i u Češkoj, Mađarskoj i zemljama bivše Jugoslavije... U ostalim nemačkim krajevima za fijaker se kaže “droške”.
Pogledaj vesti o: Subotica

Nastavak na Večernje novosti...