Izvor: Politika, 05.Jul.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trinaestoro složnih Lulića
Na omanjem imanju proizvode sve što je potrebno za život jedanaestoro dece, pomoć ni od koga ne traže, a jedini problem im je kako sa udaljenog salaša da stignu do škole
Subotica – Zemljani ili, kako ovde kažu, letnji put proteže se pravo kao prašnjava crta usred polja kukuruza, suncokreta i onih sa kojih je tek skinuto žito. „Samo napred, kada stignete do kraja puta, e tu je salaš Lulićevih“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objašnjavaju muškarac i žena koji na seljačka kola sakupljaju seno.
Od asfalta do salaša porodice Ruže i Stipana Lulića u Gornjem Verušiću ima pet kilometara prašnjavog puta. Nije lakše ni kada je kiša, zemlja postaje teško blato koje se lepi za cipele. Odavde je moguće samo pešice, konjima, traktorom ili terenskim vozilom. Ipak, na ovom izdvojenom salašu, u čijem su okruženju napuštena gazdinstva, salaš Lulićevih pun je dece. Ruža i Stipan izrodili su jedanaestoro i jedna je od najbrojnijih porodica u Subotici.
– Danas su, začudo, tu samo naša deca, a obično je puno dvorište i njihovih školskih drugova koja ovde mogu da jašu konja, da šutiraju loptu bez straha da će nešto da razbiju – priča Ruža držeći četvorogodišnjeg Dejana, najmlađeg među brojnom braćom i sestrama.
Blaženka sa lanetom (Foto A. Isakov)
Ruža i Stipan su se venčali pre 24 godine. Prva se rodila Slavica (23), potom Marinko (21), pa Marina (19) i Slavko (16). Zatim su došli Marko (15), Anica (14), Snežana (13), Blaženka (11), Tomislav (9), Katarina (7) i Dejan. Stariji su svi u srednjoj školi, i svi su dobri učenici, ponosna je majka.
Porodica Lulić živi od onog što proizvedu na pet hektara zemlje, i što othrane u svojim oborima. Posejali su malo pšenice, ječma, tritikale, kukuruza, za ishranu svog stočnog blaga. Dok se sedi oko stola u hladu uz kafu i sok sa njive pristižu Snežana, Marko i Blaženka koji su danas bili „dežurni“ i vodili goveda i ovce i koze na ispašu.
– Sad kada nema škole, to je njihov zadatak. Mislili smo da imamo manje krava, ali Slavko i Marinko su rekli da će oni raditi. Tako ih oni i muzu, a mlađi ih vode na ispašu. Sami su napravili raspored šta ko radi po danima – kaže majka. Sutra će sa kravama na ispašu Anica i Tomislav, pa posle Marko i Katarina. Slavica je u gradu na poslu, a Marinko, Marina i Slavko su tog dana na ispomoći na drugom salašu. I Marko tek što je stigao do kuće, biciklom je do Buvljaka odneo mleko i sir, imaju kupce koji ih svakog dana čekaju na pijaci jer vole mleko sa ovog salaša. Od novca koji je dobio pokupovao je ono što mu je majka stavila na spisak. Tako svaki dan. U oborima Lulićevih još je četrdesetak svinja, kokoške, patke, koze, dovoljno da na stolu uvek bude kuvano za ovu brojnu familiju. Tek ako nešto preostane to se prodaje. Ovako samoodrživo funkcioniše njihovo imanje, a Stipan Lulić kaže da od države ništa nisu dobili, niti traže. Samo za Slavka, kao četvrto dete, primaju pomoć od 2.200 dinara. – Mi ni od koga ništa ne tražimo, sami smo kupili i traktor i sami održavamo našu kuću. Ovde je uvek puno posla, ali je i dovoljno ruku da se sve to poradi – kaže Stipan.
Dok roditelji pričaju, deca sede oko njih, sramežljivi su i poslušni. Stipan kaže da se čudi porodicama u kojima deca ne pomažu u domaćinstvu a ni u školi neće da uče. Za to vreme, mala Blaženka donosi svoju igračku, malo divno lane. Ona i brat Tomislav našli su ga u pšenici, slomljene noge. Već drugu nedelju ga hrane i čekaju da iz palićkog azila za povređene životinje dođe neko po njega. Za to vreme u ovoj požrtvovanoj porodici uvek ima nekog da ustane i u četiri ujutru da nahrani lane kada se oglasi da je gladno.
Poslovi na salašu ne padaju teško ovoj deci. Navikli su i na veće teškoće, a jedna od njih je i kako stići do škole. Po lepom vremenu tu je bicikl, ali stižu potpuno crni od prašine koja im se lepi za oznojena lica i garderobu. Zimi nose rezervni par cipela i pantalona, jer kada ne može da se probije ni traktor, nema druge nego da pešače do škole „Ivan Milutinović“ u Maloj Bosni. – Neki nam se čude što moraju da se presvlače, pa kako deca da sede u mokrom, ili lepljivi od prašine – kaže Ruža. Zimi je teško i što brzo pada mrak, ali mališani su opremljeni baterijskim lampama i imaju mobilne da bi mogli da se jave kući. – Pomislili smo da se preselimo bliže selu, ali ne možemo da platimo tu cenu zemlje, a kuda bismo odavde. U bašti odgajim sve što treba za njih, i znam da nije prskano, da jedu zdravo, i u svakom trenutku znam gde mi je koje dete – jednostavno objašnjava Ruža život u ovoj velikoj porodici.
Aleksandra Isakov
objavljeno: 06.07.2013.
