Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 13.Feb.2017, 11:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Traže hitnu popravku, a ne dođu po sat decenijama
Nekada su časovničarske radnje u Subotici bile mnogobrojne, a majstori koji popravljaju satove cenjeni i dobro plaćeni. Kao i mnogi drugi stari zanati, i ovaj je sve manje tražen, a ljudi koji se njime bave, sve ređi. Jedan od svega nekolicine časovničara koji su preostali je Aleksandar Marton.
On je poznat, valjda, gotovo svakom Subotičaninu kome je zatrebala popravka sata jer radi gotovo pola veka pa predstavlja i deo urbane istorije grada. Ali, ono što retko ko zna je >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << da ovaj vredni majstor poseduje neobičnu kolekciju satova koja je ne samo odraz njegove veštine i poštenja već i - naravi mušterija.
Kad kazaljke sata stanu ili ne pokazuju tačno vreme, Subotičani potraže Aleksandra Martona. Nekada mu je na popravku mesečno donošeno 650 časovnika, sada svega pet, ali Marton, ni nakon gotovo pola veka rada, ne prestaje da bude "čuvar tačnog vremena".
"Imam odrađeno 40 godina, dva meseca i 19 dana radnog staža, a nemam ni sat bolovanja. Devet godina sam u penziji, ali, nažalost, moram i dalje da radim jer penzija je tolika da se od nje živeti ne može", kaže Aleksandar Marton, sajdžija iz Subotice.
Ovaj majstor je čuvar jedinstvene kolekcije od gotovo hiljadu satova koje su građani doneli Aleksandru Martonu na hitnu popravku, a onda po njih došli sa zakašnjenjem koje se meri – decenijama.
"Recimo, sat koji je ovde najduže, kod mene je donet 1967. godine. Ima tu dosta satova na kojima je, kao krajnji rok za popravku, naznačeno "obavezno do petka", a tu je već nekoliko godina", objašnjava Marton.
Sve satove koji su mu povereni, Marton popravi i čuva, označene imenom i prezimenom zaboravnih vlasnika. Bilo je i slučajeva kada je sat ostavljen kod Martona bivao predmet sudskog spora, a njegova evidencija služila kao dokaz.
"Jednom je došla jedna gospođa. Rekla je da bi da preuzme sat svog supruga i objasnila da je on u bolnici, a da je cedulja kod njega. Uvažio sam okolnosti nastale zbog bolesti i izdao sam joj popravljen sat. Nedelju dana kasnije, pojavio se vlasnik sata, a kada sam mu rekao da sam ga već dao njegovoj ženi, ispričao mi je da ga supruga napustila dok je bio bolnici i odnela sve stvari iz kuće, kao i sat koji je bio na popravci. Imao sam sačuvanu cedulju o izdavanju sata i ponudio mu je kao dokaz na sudu", priča Marton.
Po ruski sat jedne gospođe, koja ga je predala 1978. godine, tek 20 godina kasnije, došao je njen unuk, nakon što je ona umrla u Americi, a on našao potvrdu Martonove radnje. Čekao ga je popravljen.
"Za sve satove koji su ovde vezane su neke emotivne priče. Nikad tu nije u pirtanju vrednost sata. Možete imati sat koji vredi svega stotinu dinara, ali da ste ga dobili od najboljem prijatelja ili voljene osobe pa za vas predstavlja vrednu uspomenu pa želite da ga popravite i čuvate", objašnjava Aleksandar Marton.
Aleksanadar Marton nema svoju kolekciju satova, ali tuđe čuva više nego da su njegovi. Kaže da je za njega najveća radost kada popravi sat i kada on besprekorno radi, iako često kazaljke premere i decenije pre nego što po njih dođu zaboravni vlasnici.
Pogledaj vesti o: Subotica
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
