Izvor: Politika, 22.Mar.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smeli, tačni, odvažni
Ponekad sam bio i kritikovan da sam kod Ljubiše Ristića stekao neke loše principe i odnose. Ja mislim suprotno, kaže reditelj Andraš Urban
Zahvaljujući smelom i originalnom scenskom izrazu, reditelj Andraš Urban izborio je svoje mesto u domaćoj pozorišnoj umetnosti i šire. Subotički teatar „Kostolanji Deže”, sa Andrašom Urbanom na čelu, naredna četiri dana gostuje u Beogradu, odnosno u Bitef teatru na čijoj sceni će se publici predstaviti sa četiri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predstave. Večeras je na programu ostvarenje „UrbietOrbi”, sutra uveče „Breht – hardkormassina”, slede „Turboparadizo”, pa „Thebeach”. Prve dve predstave, da podsetimo, beogradska publika mogla je da vidi na 42. Bitefu. Pozorište „Kostolanji Deže” deluje na mađarskom jeziku u okviru kojeg već tri i po godine radi Urbanova trupa sa pet mladih glumaca. Moto ove teatarske kuće jeste da se „misli savremeno, slobodno i zdravo”, a sam Andraš Urban pozorište doživljava kao živu umetnost koja ima buntovnički karakter.
– Svrstavaju nas u savremeni, alternativni teatar. Ipak, da budem konkretan,pozorišni eksperiment je naše sredstvo. Mi smo, ujedno, i repertoarsko i institucionalno pozorište. U svojim predstavama se trudimo da normalno i provokativno reagujemo na stvarnost, da budemo smelii tačni, odvažni i da u isto vreme komuniciramo sa publikom. Mesečno imamo do deset svojih predstava na matičnoj sceni, tri-četiri puta gostujemo, kako u Srbiji, tako i u Mađarskoj, a otvorili smo u Subotici novu matičnu scenu. Pored toga što imamo sopstvenu produkciju, svakog meseca predstavljamo projekte drugih pozorišta ili drugih umetnosti u okviru programa „Desireov tramvaj”. Osnovali smo i festival „Desirecentralstation” – kaže Andraš Urban.
Na pitanje kako funkcioniše mađarsko pozorište unutar srpske kulture, Urban nam je odgovorio:
–Znate, mi smo, svakako, deo dve kulture. Ono što činimo je deo i mađarske kulture, pa i kulture Srbije. Najlepše je kada ste na oba mesta kod kuće, no to nije uvek baš tako. Mi smo, inače, prisutni prvenstveno kao pozorište, a ne manjinska ustanova, mada to i jesmo. U svim vidovima te reči.
Pozorište Andraša Urbana je, zaista, drugačije. Njegove predstave se ne mogu svrstati ni u kakav geto, odnosno predstavljaju autentičan pozorišni model. Andrašove sage o gresima, potrebi za praštanjem, o revoluciji, političkoj manipulaciji retko koga mogu da ostave ravnodušnim, jer udaraju posred čela, direktno u problem.
Andraš Urban je rođen u Senti. Sa 17 godina otvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu gde je istovremeno autor, reditelj i glumac. Ubrzo zatim formira trupu „Aiowa” i upisuje režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Vlatka Gilića. Burni događaji iz 90-ih godina prošlog veka snažno utiču na harizmatičnu Urbanovu ličnost. Prekida studije, napušta pozorište i živi povučeno.
Andraša Urbana upravo pamtimo baš iz tih ranih 90-ih kada je kao bliski saradnik Ljubiše Ristića skrenuo na sebe pažnju postavkom predstave „Vojcek” sa kojom je 1992. godine na Bitefu osvojio specijalnu nagradu festivala.
Na pitanje koliko je saradnja sa Ljubišom Ristićem uticala na njegove dalje pozorišne kreacije, Urban odgovara:
– Mislim da postoji malo ljudi koji su radili i bili u blizini Ljubiše Ristića, a da taj period ne smatraju značajnim. Doživljavali smo ga kao nekog gurua, učitelja, odnosno, bolje reći, čoveka koji je zaista dobar u tome što radi, tačnije u pozorištu. To vreme i iskustvo bili su podrška i afirmacija za sve ono što sam mislio o pozorištu. I momenat posle kojeg se, ipak, moralo nastaviti kao pojedinac... Ponekad sam bio i kritikovan da sam tada i tamo naučio, stekao neke loše principe, odnose. Ja mislim suprotno, da sam možda upravo tada naučio i nastavio da vrlo ozbiljno promišljam o pozorištu.
Posle petogodišnje pauze, Andraš Urban se vraća pozorištu, nastavlja studije u Novom Sadu, u klasi profesora Bore Draškovića i krupnim koracima korača ka vrhu pozorišne umetnosti kod nas.
„Te, 1993. godine dostigao sam takvo stanje da nisam mogao da nastavim ni svoje studije, ni rad. Kada je nastalo to sveopšte ludilo, u meni se nešto prelomilo, nešto krupno se desilo i nisam mogao da učestvujem u svakodnevnim dešavanjima. Tih nekoliko godina nisam se bavio pozorištem. To nije bila samo odluka, već stanje duha. Svet se promenio, čak je i u Subotici život bio vrlo složen”, reči su kojima daroviti Andraš Urban opisuje tu situaciju.
B. Trebješanin
[objavljeno: 23/03/2010]
Pogledaj vesti o: Subotica
