Izvor: Politika, 05.Feb.2013, 13:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Reli Dakar je moj život

Gabor Sagmajster posle šestog učešća na najčuvenijem reliju kaže da je tu dolazak na cilj najveći uspeh, a da su za dobar plasman važni navigacija i fizička priprema. – Tri slomljena rebra i jedan lom noge

Subotičanin Gabor Sagmajster, vozač motora, jedini je srpski vozač koji je vozio šesti puta Reli Dakar (četiri puta stigao na cilj), od Lime u Peruu do Santjaga u u Čileu. Vozilo se prošlog meseca po nepoznatim terenima i po pesku čija, ukupno 8.424 km, a dnevno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od 700 do 800 km svih 15 dana. Prošle godine nije imao plasman jer mu je motor otkazao, a ove, na 35. Reliju Dakar, zauzeo je 61 mesto.

Prvo mesto je zauzeo francuski motociklista Siril Despre u vremenu od 43 sata, 24 minuta i 22 sekunde i vozio je isti motor kao Gabor Sagmajster, KTM 450. Ciljno vreme našeg vozača bilo je 54 sata, 54 minuta i 45 sekundi.

– Da bi neki reli vozač učestvovao na ovom prestižnom reliju najvažnija je fizička sprema, kondicija. Pripreme moraju da traju tokom cele godine, ne samo pred odlazak na reli, jer onda može da se očekuje pravi rezultat – kaže Sagmajster. – Potrebno je izdržati na motoru 15 dana i dnevno preći po 800 kilometara. Ako nisi pripremljen za boravak na pustinjskom pesku odustaješ već nakon pet-šest dana. Vozač mora dobro da poznaje navigaciju. Ja prve godine nisam dobro to znao pa sam završio negde oko 80. mesta.

Kaže i da je potrebno znati sve moguće sisteme, jer u pustinji nema table koja pokazuje pravac:

– Na tebi je da odlučiš gde ćeš da kreneš. Poslednje tri godine sam vozio motor KTM 690 kubika, a to su fabrički proizvedeni motori, sa trake izađe samo oko 60 komada. Jedan od njih je bio moj. Na poslednjem reliju vozio sam motor najnovije generacije, od 450 kubika KTM 75 konja, koji je specijalno napravljen za pustinjske uslove ali ovo je druga godina kako ga vozim i sada me nije izneverio. Imam 41 godinu, od toga sam na motoru 30 godina i imam veliko iskustvo što se tiče ovakvih relija . Motor treba da izdrži moju visinu, 192 cm, i težinu od 118 kg. Mogao bih da imam i manje ali meni to ne bi odgovaralo jer to onda nisam ja. Nemam nikakav strah i ja sam jedini takmičar na Balkanu koji je spreman za postizanje dobrog rezultata na Reliju Dakaru i sad moja ekipa radi na tome da motor izdrži moju spremnost. Ja sam bio veoma dobro pripremljen za Dakar jer smo to zajedno to uradili sa profesorom Zoranom Ivanovićem kome sam veoma zahvalan.

Ove godine je bila velika konkurencija, kako kaže:

– Ja sam osmoplasirani takmičar od privatnika,  a to znači da nisam član nekog fabričkog tima u kojima su vozači dobro plaćeni. To se odnosi na prvih četrdeset vozača po plasmanu. Oni imaju specijalne motore a ja vozim standardni motor koji se može kupiti u radnji. Ja na trci nisam imao mogućnost da svaki dan menjam gume jer ih nismo imali u rezervi, menjao sam svaki treći dan, za razliku od fabričkih vozača koji su svaki dan menjali a pustinjski pesak i te kako dere gumu. Ove godine na Reliju Dakar svaki takmičar koji je došao na cilj je dobio medalju i to zlatnu i to mi je za mene najveća nagrada.

Takmičenje u ovom reliju je skupo. Sagmajster kaže da su to velika odricanja za njega i one koji ga podržavaju:

– Ova moja avantura na Dakaru košta oko sto hiljada evra. Motor me košta oko 30.000 evra, asistenti oko 20.000 evra sa mehaničarem, kotizacija je bila 15.000. Gume za 15 dana koštaju 10.000 evra i drugi troškovi, hotel, avio karte i ostalo. Maksimalna brzina mog motora je oko 175 km ali nikad nisam vozio tom brzinom, amortizeri na motoru su podešeni na moju težinu i visinu. Ove godine me je pratila kiša u pustinji i po njoj sam vozio oko 1.500 km. Preko Anda temperatura je bila minus osam stepeni a nadmorska visina 4.480 m i posle sat i po spustiš se u podnožje na plus 40, kakva je to promena za telo i motor ne treba ni govoriti. Najveću brzinu po navigacionom sistemu sam razvio 168 km na čas u pustinji a prosek mi je bio oko 120 km. Ove godine sam uzeo hiljadu „ček-ponita”, što znači da sam sve tačke na maršuti pronašao a to je veliko iskustvo korišćenja navigacije.

U pustinji je pao osam puta i dobro se nagutao pustinjskog peska, ali nije se povredio jer nije padao pri velikim brzinama…

–Ujutro pre staze obavezno doručkujem a ceo dan živim na bonžiti i nekom voću iz Čilea. Kad stignem na cilj onda jedem jer volim da budem gladan kad vozim motor. Pustinjski pesak ima različite boje, nekad je crn, nekad je žut, a nekad crven, ali uvek je opasan i samo jedan pogrešan pokret i možeš večno ostati zaglavljen u njemu. Na ranijim trkama sam imao povrede, na prvom Dakaru sam slomio tri rebra, na drugom sam izvrnuo desno koleno i tri dana nisam osećao desnu nogu. Tako sam vozio do cilja. Prošle godine sam mnogo više trenirao i bio sam mnogo spremniji i veštiji, pa mi se nije dogodila nezgoda. Inače, kod drugih vozača su se dešavale i veoma teške povrede a čak je jedan motorista poginuo u pustinji: jednostavno od umora je zaspao na motoru i udario u policijski automobil.

J. Mirčeski

objavljeno: 05.02.2013.
Pogledaj vesti o: Subotica

Nastavak na Politika...

Moto.rs: Politika.rs: Reli Dakar je moj život; Sagmajster četiri puta stigao na cilj