Izvor: Večernje novosti, 22.Sep.2012, 23:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Postoji cena koja se ne plaća

NASILjE, droga i seks - tri su segmenta predstave, koje su na sugestiju reditelja Andraša Urbana njegove kolege (Jelena Bogavac, Ferenc Peter i Zoltan Puškaš) oblikovali u scenski tekst, na osnovu dokumentarnog materijala i rada sa glumcima. Tako je nastala predstava "Dogs and drugs", koja se našla u glavnoj selekciji upravo završenog 46. Bitefa. Rado viđen (i nagrađivan) gost našeg festivala, sa subotičkim pozorištem "Deže Kostolanji" ovog puta doveo je predstavu koja "svakog trenutka >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << preti da se obruši na gledaoce poput najstrašnije moguće slike savremenog društva"... - Uverljivost je veoma bitna stvar, ali to nije uverljivost realizma da se poveruje u nešto što svakako nije istina, nego je to istinitost svih drugih činilaca predstave kao dešavanja u datom vremenu i prostoru - objašnjava Urban. - Pokušavamo da ne budemo folirantsko pozorište. Uvek gledam na našu umetnost kao na nešto što se i dalje istražuje, u kojoj se i dalje pokušava da ostvari posebna i jedinstvena vrednost, a ne kao na ustaljeni ritual rutine i pogrešno tumačene tradicije. Predstava (tema, ideja) dotiče i stvaraoce i publiku. Valjda je i potrebno da ih se tiče. Ali ne treba da zaboravimo da je pozorište posebna umetnost, koja najviše deluje kad ostvari nivo poetike... EVROPSKI PASOŠI ŠTA vas trenutno okupira? - Ovog trenutka završava se projekat koji potpomaže Evropska unija - IPA projekat. Zasniva se na saradnji koja prelazi srpske i mađarske granice. U koprodukciji sa segedinskim udruženjem MASK ostvarujemo projekat "Pasport", sastavljen od tri predstave. Trenutno radimo treći deo. "Pasport Evropa" . Inače, "Pasport Subotica", grad "demona" bavi se životom na severu zemlje: međuetničkim i interkulturalnim problemima. "Pasport Segedin" je sam "đavo" i bavi se životom na onoj drugoj strani granice, takođe odnosom ljudi sa srpske i mađarske strane granice, s posebnim osvrtom na odnos Mađara sa Mađarima. Treća predstava je o našim viđenjima Evrope i onih identiteta koji nam ona predstavlja. Ali da ne zaboravimo: naše misli su samo sredstva, a predstave se dešavaju negde između gledaoca i onoga na sceni. Negde u samom gledaocu. Uvek je na njega adresirano, mada je on ili ona... Volite pozorište koje provocira i intrigira, ipak, malo je stvari koje u današnje vreme mogu da, na bilo koji način, potresu sve ravnodušnijeg gledaoca? - Skoro sam uveren da je to posao reditelja, glumca i ostalih da nađu taj momenat koji čini aktuelnim ono dešavanje koje zovemo pozorište. To nikako, ili skoro nikako, nije aktuelnost teme u datoj istorijskoj svakodnevici. Ali svakako je aktuelnost u trenutku kada se predstava dešava. Čak i onda kada određena predstava "proradi" znatno posle gledanja. Predstava i postojanje glumca negde su na granici stvarnosti i igre. Pretpostavljam da se svaki put postavljaju pitanja razloga za predstavu i suštine pozorišta. Naravno, odgovori nisu literarni već pozorišni. Scenski jezik je jedinstvena stvar i pripada pozorišnoj umetnosti. A literatura je literatura. Dobro je ne pomešati ta dva pojma. Pozorište se stvara zbog živog odnosa sa gledaocem, ne zbog doživljaja sedenja u crvenim foteljama i razmišljanja da time ispunjavamo neku nacionalnu ili tradicionalnu misiju. Bez poštenja i otvorenosti, teško da ćemo doći do ozbiljnih ostvarenja. Koncept nije izmišljen za svakoga, a razdrmavanje neke konvencije ili sopstvene koncepcije je gotovo - preduslov. Nema jednog zadatka niti načina. U predstavama ste se bavili represivnim mehanizmima i totalitarnim društvima. Od čega čovek danas najviše strahuje? - Od neizvesnosti. Od toga da li će u novom svetskom i društvenom poretku dobiti mesto u masi koja je kontrolisana tom neizvesnošću. Skoro smo zaboravili da se, ne tako davno, još kažnjavalo šta se govori, šta se misli. Naročito ovde i u Istočnoj Evropi. Skloni smo verovanju da se danas govori otvoreno. I danas se kažnjava. I danas je problem biti logičan ili iskren, predstavljati sistem koji ruši postojeći. Promenio se, svakako, način kazne ili eliminisanja. U užem smislu stranačka raspodela društva je van svake pameti. Teško je biti sam, skoro nemoguće. Vlast u svakom sistemu može da radi šta god hoće, ili gotovo šta hoće. Teatar je taj koji treba da se bavi problemima, da ukazuje na to šta je naša sudbina i priča. Nažalost, svet funkcioniše tako da se neke stvari prećutkuju. Pa i društvo. Da li su ljudske slobode i sloboda izbora u doba surovog kapitalizma u izvesnom smislu i ugroženiji nego u "retrogradnom" sistemu? - Kontrola u kapitalizmu čini se mnogo lukavijom, mada ponekad ostavlja više prostora za osećaj slobode od jednopartijskog sistema. Kapitalizam je proizveo i iluziju slobode, u kojem određeni sloj ljudi može slobodno postojati. U prethodnom sistemu toga nema, ono se samo artikuliše i izjašnjava tako da mislimo da smo slobodni. Čim nestane socijalna sloboda ili sigurnost, zubi sistema sa očigledni. Svi sa radošću hrlimo u divlji kapitalizam, bez osnovnog znanja o pravilima. Skoro da ih i nema. Nije tabu seks, sloboda, nacionalnost. Tabu je novac. Bavite se gotovo imperativno stvarnošću, ima li tema o kojima još niste rekli svoju reč? - Ta reč se govori stalno. Svaki put se ponovno artikuliše. A uvek je reč o čoveku i njegovim problemima sa drugim čovekom. Ili u odnosu prema sopstvenom postojanju. Svakako, ima još mnogo štošta o čemu nismo govorili: recimo o mogućnostima postojanja i života. Vaše pozorište, "Deže Kostolanji", nastoji da dosledno sledi svoj već prepoznatljiv kurs. S kakvim se nedaćama (i nedoumicama) suočava? - Jasno nam je da pozorište postoji za publiku. Stvoriti i stvarati živo pozorište je izazov. Bitno je naći kurs koji ima svoje razloge u svom okruženju, ali i da komunicira sa širim prostorima na adekvatan način. Mala sredina je mala sredina, trendovi su trendovi, marketing je marketing, a komercijalnost je - budalaština. Nije beznačajan efekat koji postižemo u sopstvenim sredinama ili onima u kojima smo prisutni. Govoriti masama je, svakako, izazov, ali postoji cena koja se ne plaća. Kompromisi se ne prave da bismo opravdali sopstvenu osrednjost. Specifičnost našeg pozorišta je u tome da stvaramo na mađarskom jeziku. Znači, manjinsko pozorište. Time se samo udvostručuju problemi, između ostalog, i identiteta: drugačiji su i načini prihvatanja, probijanja granica, zidova, prepreka, predrasuda. Nekako nigde niste kući, svuda ste nešto drugo. Delite lošu sudbinu zemlje u kojoj živite, ređe dobre trenutke. Malo teže vas i doživljavaju svojima. Ali tako je, kako je. Ima i pozitivnih momenata: nekako posebnije, jedinstveno i nezavisno gledate na određene stvari. I to je neka korist. BITEF JE DEO SVESTI JEDAN ste od omiljenih i uvaženih gostiju Bitefa. Mislite li da ovaj festival još uspeva da drži korak sa vremenom? - Mislim da je Bitef svakako značajan festival, sa dosta pameti tako će i ostati. Glupo je zanemariti dragocenost Bitefa, dugu tradiciji, upletenost u životni prostor ne samo grada već i šireg regiona. To je veoma važno. Bitef je deo svesti o kulturi. Odrediti danas novitete možda je teže, ili ih i nema u onom obliku kao nekada. Nemojmo zaboraviti da su na Bitef svojevremeno dalazila pozorišta i ostvarenja koja u tom trenutku apsolutno nisu bila svetski poznata i priznata. Tek nakon Bitefa doživela su veliki uspeh i popularnost. E, to treba znati prepoznati. Bitef omogućava misaoni i kulturni prostor za drugačije, moderno promišljanje. Samo, na to treba da gledamo kao na sopstvenu stvarnost, onu koja nama pripada. A ne kao nešto što neki drugi u inostranstvu rade, ili samo oni mogu.

Nastavak na Večernje novosti...