Izvor: Blic, 03.Apr.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oliver Frljić
Kad se pojavi neko darovit iz Bosne, on je darovit na neponovljiv način. Setite se samo Samokovlije, Selimovića, Kusturice, Bregovića i samog Andrića, rođenog kraj Travnika. Evo sada i Olivera Frljića, mladog reditelja rođenog u Travniku, koji toliko stvara po staroj mapi moje domovine, da neprestano moram nekuda da putujem da vidim šta je to on uradio.
Taman sam video šta je uradio u Zagrebu, a uradio je gnevno Vedekindovo „Buđenje proleća", kad - eto ga u Subotici >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << napravio rusvaj na severu Bačke na temu našeg „Kukavičluka", a pre toga u Rijeci sa „Turbo-folkom" i „Bahantkinjama" u Splitu. Najzad sam dočekao da režira u mom današnjem Beogradu i takođe mom, ali nekadašnjem Ateljeu 212 dramsku verziju teksta „Otac na službenom putu" Abdulaha Sidrana. Povodom tog teksta, ali kao filmskog povoda, Sidran je s razlogom izrekao nezadovoljstvo svih nas scenarista da, kad je reč o filmu, pisac teksta uvek ostaje u senci: „Međutim, ja sam Betoven, a Kusturica je moj Karajan". Formula je tako ubistvena da se Kusturica naljutio na ovu tačnu dosetku.
U pozorištu je stvar pravednija. Bruk je Bruk, a Šekspir je Šekspir.
Ali ostavimo se merenja koji je čiji gram umetnosti. Galantni veteran Sidran, kako neko reče, pravo čudo stvaralaštva, daleko mlađem Frljiću s puno poverenja ostavio da na njegovom tekstu stvara sve što zamisli. Bio je u pravu. Iskusni dar oseti dar mladog čoveka. Kad hoće.
Oliver Frljić je napravio pravo čudo nadgradnje na Sidranovom tekstu. Nešto što lako može da odvede u naturalističko preslikavanja stvarnosti jednog vremena, on je pretvorio u zanosni kovitlac scenskog događanja. Nije mu oduzeto ništa od uverljivosti, a pevalo se mnogo. Sve to otpevano tako je organski deo događanja da nikom ne pada na pamet da izuzetan pozorišni događaj svodi na neki poznati žanr, recimo - mjuzikl.
Najnovija predstava A 212 primer je da su najveći uspesi kod nas i u svetu uvek i uzorni kolektivni čin. Navešću primere Stupičin „Dundo Maroje", Matina „Ožalošćena porodica", „Bure baruta" Unkovskog. Ceo ansambl kod Frljića diše, peva, kreće se kao jedan, a sve to sa uverljivošću i verom u svoj lik i čaroliju teatra, kao i u svog Karajana.
Oliver Frljić se ovoga puta otisnuo u smelu formulu da predstavom ništa ne propoveda, iako je društvena angažovanost gotovo proglašena svetom obavezom pozorišta u nas, a često i u svetu, i to kao trend koji ne malaksava. Frljić, koji se za svojih mlađanih godina već narežirao predstava kojima je gnevno dozivao publiku svesti o problemima koji ga tište. Čak do toga da u jednoj predstavi pred dizanje zavese poručuje preko mikrofona da svako pozorište mora da ima neprijatelja, sad svejedno koga. On ga je bio eksplicite izabrao, i to u jednoj moćnoj crkvi.
Ovoga puta opredelio za pozorište o ljudskoj sudbini. I bio je u pravu. Bar ovog puta.
Pogledaj vesti o: Subotica
