Izvor: Blic, 24.Maj.2011, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nek propadne, nije šteta
Nezasluženo sam dobio komplet filmova Aleksandra - Saše Petrovića. Gospođa Branka dala mi je kutiju DVD izdanja i ja sam, poput studenta, prošao kroz fantastičnu radnu biografiju da bi se malo pripremio za razgovor o Umetniku koji priređuje Moderna u Subotici. Filmove uglavnom znam, ali me je zaneo dokumentarac „Putevi” o Savi Šumanoviću. To je rani film tek diplomiranog istoričara umetnosti. I na početku citiranje slikara: „Celog života sam tražio pravi put”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Upravo me ta rečenica vraća šest nedelja unazad na periferiju Pariza, ulicu dvorišnih barica, i jedno nezaboravno veče u društvu velikog Pere Omčikusa. Sedimo u ateljeu, stanu, skladištu umetnosti i mudrosti, pričamo o njegovoj predstojećoj izložbi, a uz bocune crvenog vina s juga Francuske (koje domaćin pije sve galske godine) ogovaramo ovo što se zove stvarnost. U prepunom ateljeu kojim stoluju radovi poluvekovne „francuske biografije”, iznad njegove glave zakačena reprodukcija iz nekog kalendara. Šumanovićeva „Pijana lađa”! Pitam domaćina otkud slika ukletog artiste baš iznad stolice na kojoj voli da sedi?
Prepričavam što sam zapamtio: Šumanović je odredio moj život. Prošavši kroz čudo njegovog dela, odlučio sam da budem slikar. Kao dete, stigao sam u Beograd i video njegovu reprezentativnu izložbu na Novom univerzitetu, na današnjem Studentskom trgu. Otvorena baš u vreme upada Nemaca u Poljsku, septembra 1939, a Sava izložio četiri stotine slika. Taj umetnički podvig dočekan je velikim oduševljenjem publike, kritike, kolekcionara i gotovo celokupne javnosti. Bio sam opčinjen. Kažu da je uspeh izložbe donekle poboljšao slikarevo zdravstveno stanje. Volim Savino slikarstvo, ali je „Pijana lađa” kruna njegove umetnosti. Možda najbujnija i najrazmahnutija slika o utopijskoj žudnji i snu o punoći života i ljudskoj sreći. Sve smešteno u raspusnu barku na uzburkanom moru. Svojom celovitošću, ritmom i zamahom, vatrom koja u njoj gori, zvukom i duhovnom strujom, pretapanjem ljudskog u kosmički momenat, ta se slika izdvaja kao jedinstvena u našoj umetnosti.
Čvornovate šake Pere Omčikusa miluju i rečima nežniju stranu života. A kad slikaju čudesa pod providnom tavanicom ateljea u Žantiju... Strast za boju i izražen ekspresivan potez širokom četkom odaju autorovu impulsivnu, mediteransku prirodu. Superiorni portreti, te naglašene urbane teme, fudbal, buketi sardela u nebeskom jatu. Slikarstvo i život. Sudbina umetnika je u običajima i slavi sveta. Ali i buntovnički prst uperen u nemoralne krojače sudbine običnog sveta, njegovog sveta. Petar Omčikus, ljubitelj čaše crnjaka, bageta, komada naše slanine i mirisa mora, nikada nije proizvodio slike u serijama ni pričao priče koje vas se ne dotiču. Kakav koktel lepote: Sušak, Jadran, Lika, Korčula, Pariz i Beograd...
Nekako u tom ateljeu, gde se sam život nameće kao prostor artističkog delovanja, na zadnjoj adresi proteranih osećanja i obespravljenih snova, gde izvorni balkanski folklor u sebi miri mnoge složenosti geografskih nepravdi, duboko prepoznajete komad „pravog puta i platna bez kraja” koji nije streljan sa Šumanovićem niti je nestao odlaskom Saše Petrovića, rođenog i umrlog u Parizu s Beogradom u srcu, nebom Vojvodine u očima, blatom Panonije na đonovima i zvukom ciganske pesme uznemirene horovima gusaka... A narasla „Pijana lađa” preživela je sve, čak i subotnji smak sveta, u koji su mnogi poverovali.
Znate, onoga dana kada ne bude zanesenih umetnika, svetska civilizacija će propasti. Ne od poplave mudrosti, nego od previše profanosti.
Pogledaj vesti o: Subotica
