Izvor: Magyar Szó, 02.Jan.2015, 22:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Moramo ponovo naučiti da radimo

Prema najnovijim podacima Suboticu i Potisje je napustilo deset hiljada mladih, sa diplomom, ne bi li pronašlo svoju budućnost u inostranstvu. Sa predsednikom Privredne komore subotičkog okruga smo razgovarali o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Slobodan Vojinović veruje u mlade i veruje da ćemo od naših komšija ponovo naučiti da vrednujemo rad i radnike.

„Privredna situacija nigde nije zavidna. Znate, kad se slonovi tuku, izgaze travu, ali je takođe izgaze i kada se igraju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << To je današnja situacija; potezi velikih sila se odražavaju i na naše stanje, kada se nešto važno dešava kod njih, posledice trpimo i mi. Privredne teškoće zapravo datiraju od balkanskih ratova, a stvar se pogoršala sa katastrofalno sprovedenom privatizacijom. Subotica je nekada bila živahan grad, u ranim jutarnjim satima je bila velika gužva na ulicama, ljudi su kretali na posao. Bilo je najmanje 15 velikih firmi u gradu. U to vreme sam bio generalni direktor Mesne industrije „29. novembar“. Ostvarivali smo izvoz vredan 60 miliona dolara, sarađivali sa 42 države i imali dve hiljade zaposlenih. Svetska kriza je učinila svoje. Mladi su nervozni, što je razumljivo, a i nestrpljivi su. Sve se prolongiralo barem za deceniju; moja se generacija ranije zapošljavala, ranije osnivala porodicu. Danas se često susrećemo sa tridesetogodišnjacima koji nemaju ni posla, ni porodicu, a ni bilo koga ko bi im mogao pomoći“, kaže Vojinović.

Na primedbu da dvojno državljanstvo mnogima olakšava pronalaženje posla u inostranstvu, privrednik kaže da i hrvatski i mađarski pasoš pomaže onima koji bi da svoju budućnost izgrade u inostranstvu. „Činjenica je međutim da 80 posto onih koji odmah dobijaju posao u inostranstvu ne radi u svojoj struci čak ni u slučaju ako imaju završen fakultet. Učeni čovek u Srbiji čeka i do šest godina da bi se negde zaposlio, tako da je negde i razumljivo, možda čak i bolje, da ode u inostranstvo, da čisti krompir za hiljadu evra, da radi nešto čak i kao turista, pa da se za tri meseca vrati sa dve hiljade evra. Barem neće ostati gladan. Danas je i to bolje nego da čovek ogrezne u kriminalu“.

Na primedbu da će se Subotica nakon nekog vremena morati suočiti sa činjenicom da neće imati mladu radnu snagu, Vojinović odgovara da sve što se oko nas dešava, polako nagriza ljude u psihičkom smislu, te se gubi nada da će barem jednog dana biti bolje. „Ali lepša budućnost nam ne pada sa neba. Trebaju nam investicije, trebaju nam pare i moralna snaga. Najopasnija je moralna kriza, najgore je kad se čovek sam sa sobom sudara. Imamo mogućnosti, samo bi trebalo stvoriti malo reda, trebalo bi da svako učini sve što može da bi se završilo sa svađama, i da više ne bude važna stranačka pripadnost, nego da se više vrednuje znanje. Kada se sve to ostvari, e tek onda možemo računati na bolji život. Iako je u velikim državama neoliberalni kapitalizam propao, Gospodin Dolar i Gospodin Evro su ipak na vlasti, dok se čovek gubi. Moramo poštovati čoveka, pa ćemo više poštovati i radnika. Za Suboticu je naročito opasan odlazak mladih. Svi znamo da iz Srbije godišnje nestane grad veličine Bačke Topole. Bela kuga je ogromna opasnost i za naš grad i za našu državu. Moramo stvoriti konsenzus; svako je dobro došao, ko hoće dobro, a onome ko to neće, moraju se pokazati vrata. Imamo izvore radne snage, imamo i mogućnosti, ali bi svako trebao bolje da radi svoj posao. Dospeli smo u nerazumljivu situaciju da imamo jednu Vojvodinu u kojoj nema salaša. U Srbiji nema sela. Gradovi su prebukirani, a posla nema. Mnogima je ipak komotnije da se šetaju po gradovima, nego da rade seoske poslove. Od nekih poslova bežimo, a neke više i ne umemo obaviti – jednostavno se nismo naučili. Evropska Unija nam neće doneti med i mleko, ona će samo pokazati kako možemo postići bolji standard. Mislim da Srbija, Vojvodina, a i Subotica, imaju dovoljan potencijal da ne gladuje. Ali će još dosta godina proći dok ne budemo imali još jedno odelo i dva auta. Nemamo ni vremena, ni prava na greške, nema vremena ni za kakve eksperimente“, naglašava Vojinović.

Na primedbu da smo nekada znali raditi, dok je ta veština danas već izgubljena, stručnjak odgovara da je bila greška, što smo se, dok smo dobro živeli, opustili, što nismo tražili rešenja. „Evropska Unija može da nam vrati ljudske vrednosti, može nas podsetiti na važnost morala rada, na važnost odgovornosti, na to da cenimo rad. Može nas podsetiti da ne budemo pospani, umorni, nego da učinimo nešto za sebe, kao što su to radili naši roditelji. Danas se dešava da ljudi žele da rade, ali nemaju gde. A kada je bilo posla, niko nije ni hteo da radi“, podseća Vojinović, koji mladima preporučuje da započnu sopstveni biznis, jer se ne može živeti na teret države. „Isplativo je investirati u prehrambenu industriju, u znanje i u energetiku. Na polju agrara mi i danas imamo odlične rezultate, ali se ti rezultati postižu sa eksportom sirovina. Ne prerađujemo ništa, što je tragično. Više ne smemo očekivati od nekog biznisa da će nam doneti dobit od 30 ili 40 posto. Tako nešto ne postoji. Ako imamo dobit od samo jedan posto već možemo biti zadovoljni“, naglašava Vojinović.

Nastavak na Magyar Szó...

Radio 021: Suboticu i Potisje napustilo 10.000 mladih