Izvor: Politika, 30.Avg.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kroz Srbiju na magarcu
Utoliko oni besni automobili i džipovi koji krstare po beogradskim ulicama, dizajnirani kao preteće naduvene ajkule u kojima se vozi naša politička i svakojaka elita, deluju još bizarnije i prostačkije u sudaru sa drumsko-šinskom realnošću zemlje
Mili voz kroz ravnicu. Da sam na običnom starom biciklu, kome spada lanac na svakih petsto metara, mogla bih da prestignem onu sebe, koja sedi u kupeu. Šest sati od Beograda do Subotice. Dvesta kilometara. 21. vek je! Međunarodni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << voz ubrzava posle mađarske granice,pa juri kroz Slovačku sve do Praga.
Zamišljam da sedim u kupeu s nekim Japancem koji drži u ruci red vožnje. Vreme ulaska u označene stanice ne poklapa se ni u jednom slučaju. Rekla bih mu da mi nismo u običnom međunarodnom vozu, nego da smo deo državnog performansa. Pošto su nam zatvoreni i Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej, železnica je preuzela na sebe ulogu pokretnog muzeja. S druge strane prozora su eksponati: pejzaži ravnice u svim bojama, linijama, oblicima, ljudi najrazličitijih fizionomija, ptice, oblaci u kojima možeš da prepoznaš obrise životinja. Žive slike Save Šumanovića, Milana Konjovića, Milene Jevtić, Ničeve Kostić, Milana Kečića. Voz zato mili kao pospani puž da bismo mi putnici mogli da uživamo u kukuruzima, suncokretima, barama, u situaciji istrgnutosti iz besomučnog jurcanja kroz život. Sekunde, minuti, sati tako postaju nebitni. Kakva privilegija u 21. veku! Ali samo dok voz prolazi kroz Srbiju. Kad pređe granicu, voz prestaje da se ponaša kao pokretna galerija ili centar za opuštanje, i postaje običan, normalan voz. Brzinu mu ne ograničavaju problematične šine. Više se ne trka s trotinetima, starim seoskim biciklima ili patkama. Ponaša se srednjoevropski. Pejzaži kroz koje juri nisu manje lepi od onih vojvođanskih, ali zbog brzine oni samo okrznu oko.
Putovanje vozom ili kolima kroz Srbiju stvarno je paranormalno iskustvo. Ako si dobre volje, u dobrom društvu, ne psuješ što šine nisu šine nego muzejski eksponati, što autoput od Novog Sada do Subotice to nije,nego se samo tako zove po paprenoj putarini koju ti naplaćuju, ili autoput od Beograda prema Makedoniji i Grčkoj, koji se brutalno tamo negde oko Leskovca pretvara u grdelički drum. Gledana očima običnog putnika,Srbija je poput vododerine. Izbrazdana, izlokana, nekim kao putevima i prugama.
Utoliko svi oni besni automobili, džipovi, koji krstare po beogradskim ulicama, dizajnirani kao preteće naduvene ajkule u kojima se vozi naša politička i svakojaka elita,deluju još bizarnije i prostačkije u sudaru sa drumsko-šinskom realnošću zemlje.
Suknene čakšire, gunjevi i opanci, jedini su prikladan ,,stajling” za naše političare. Pristojan i realističan, kad idu da nas predstavljaju tamo negde, izvan granice. Sve ostalo je lažno predstavljanje. Tamo gde narod putuje kao da se ide na seoski vašar u nekom od prošlih vekova; prostački je ,,stilizovati” se kao da živiš u zemlji u kojoj na putevima pokazuju kolika je temperatura vazduha,a kolika asfalta. Kao da živiš u zemlji koja ima puteve i železnicu. E sad, pošto živimo u vremenu ubitačnih fraza,poput one: kakvu mi to ,,poruku” šaljemo o sebi u svet ili kakav nam je ,,imidž”, a ne kakvi zaista jesmo, možda bismo mogli da obrnemo priču i pošaljemo jednu istinitu poruku, razglednicu: ,,Kroz Srbijuna magarcu! Srbija zemlja romantike i egzotike. Dođite i inkapsulirajte se u prošle vekove. To podmlađuje!” U potpisu Železnice i Putevi Srbije.
Tatjana Mandić-Rigonat
objavljeno: 30.08.2013.
Pogledaj vesti o: Subotica
