Izvor: Politika, 05.Feb.2014, 13:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su postale političarke
Na Sandu Rašković-Ivić i Olgicu Batić presudno je uticao otac, na Aleksandru Jerkov otpor prema Miloševiću, Slavica Đukić-Dejanović je, kao docent nauka, postala poželjna za razne liste SPS-a za Šumadiju
Kako su i zašto neke od naših najpoznatijih žena na političkoj sceni odlučile da se bave baš politikom? To je jedno od pitanja iz knjige Dijane Subotički „Tiha većina – životne priče političarki iz Srbije”, na koje, uz ostala, odgovara 14 političarki. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Autorka je već objavila knjigu „Životne priče političarki iz Vojvodine”. Političarke su u središtu i njenog akademskog obrazovanja na doktorskim studijama u Centru za rodne studije ACIMSI Univerziteta u Novom Sadu.
Sve je počelo od Udruženja građana „Postpesimisti Kikinde”, koji su, posle interne radionice, zaključili da mladi aktivisti shvataju da se bez politike ne može, jer upravlja našim životima. „Posle projekta o povećanju svesti građana o rodnoj ravnopravnosti u fokusu su nam žene iz politike i jako smo zadovoljni reakcijama, jer su političarke shvatile naše dobre namere, kao i to da nam je povećanje uticaja žena u politici važnije od toga preko koje političke organizacije to ostvaruju, tako da našim skupovima možete videti žene iz partija od krajnje levice do desnice, a da se odlično slažu.”
Slavica Đukić-Dejanović je pripremala doktorat u biblioteci Medicinskog fakulteta u Beogradu kada joj je prišao kolega i rekao da je predložio za predsednika Akcione konferencije Saveza komunista. Posle toga se našla na vanstranačkoj listi – Demokratski pokret žena Kragujevca. One su od nje tražile da nosi tu listu, i pošto su sjajno prošle na izborima, ušle su u parlament. Dobila je veliki broj glasova i postala poslanik. Onda se Savez komunista Srbije transformisao u Socijalističku partiju Srbije. „Shvatila sam da su komunističke ideje već preživele, bez obzira na to koliko su bile značajne u nekom momentu za najveći broj naših ljudi, kada je u pitanju zdravstvo, obrazovanje i bilo mi je prirodno da se komunistička partija transformiše. U SPS-u sam kao mlada žena, docent nauka, postala poželjna za razne liste za Šumadiju.”
Aleksandra Jerkov u politiku je ušla u srednjoj školi i ne sluteći da će se politikom baviti profesionalno. „Uključila sam se zato što sam shvatala da to što se dešava devedesetih nije u redu, da nije normalno. Imali smo osamnaeste rođendane, a nisi mogao da izvedeš na piće prijatelje, ni kući da ih pozoveš da proslaviš, a ne da se prave neka velika slavlja.” Želela je da se priključi borbi protiv Slobodana Miloševića. „U Otporu nisam videla svoj put. Zajedno sa svojim najboljim drugom otišla sam u Ligu socijaldemokrata Vojvodine. To je bilo mesec dana pre mog 18. rođendana. Mi smo pitali da li možemo da se učlanimo, da bismo hteli da pomognemo borbi protiv Miloševića i to smo učinili. Bavila sam se međunarodnom saradnjom u omladini, odlazila na sastanke omladine Socijalističke internacionale. Nekoliko puta sam bila kandidat omladine za različite funkcije i tako sam 2007. godine bila izabrana za poslanika u Skupštini Srbije.”
Gordana Pop-Lazić je započela političku karijeru posle izbora 1996. godine, na kojima je Srpska radikalna stranka pobedila na lokalnim izborima u Zemunu. „Nisam bila član nijedne stranke.” Ali bila je upućena u političku scenu, a kada su radikali došli na vlast u opštini Zemun, nisu imali sekretara opštine i tako je počelo. Usledili su parlamentarni izbori 1997. godine. „Nisam bila na stranačkoj listi, a nisam to ni očekivala. Mi smo dobili 82 mandata, pregovori sa SPO su propali. Vojislav Šešelj je išao na razgovore sa Slobodanom Miloševićem oko moguće koalicije. Izlazi on iz kancelarije, javi mi se i kaže da ide na razgovore da vidi šta će biti. Poželim mu sreću i kažem da mi javi kakav je rezultat. Stigla sam kući, kad u šest sati zvoni telefon, zovu me da hitno dođem u stranku, tada sam već bila član stranke.” Gordana Pop-Lazić postala je ministar za lokalnu samoupravu.
Sanda Rašković-Ivić imala je politički uzor u svom ocu Jovanu Raškoviću, lideru Srba u Hrvatskoj. Posle dolaska u Beograd, bila je u vanstranačkom krilu DEPOS-a, i član Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića, do priključenja DC-a Demokratskoj stranci. Ona se priključila DSS-u, jer je „sadržavao ono što je meni bilo vrlo značajno – jak demokratski i nacionalni naboj. Bila sam komesar za izbeglice, a posle i narodni poslanik u Saveznoj skupštini i istovremeno sam imala privatnu ordinaciju i bavila se psihijatrijom”.
I Olgica Batić ušla je u politiku zbog oca Vladana Batića. „Moram da kažem da se moj politički put intenzirao tek posle smrti mog oca. Živeći sa političarem, neprirodno bi bilo da ne pratite politiku, da vas ne zanima šta vaš otac koji je političar, radi.” Na izbornoj skupštini Demohrišćanske stranke Srbije u Obrenovcu izabrana je za predsednika. „To sam prvenstveno prihvatila, ne zbog toga što sam sebe smatrala nekim političarem, ni dan danas se ne smatram političarem, mogu da kažem da sam zakonski zastupnik jedne stranke i predstavnik nekoga.” Mesto predsednika je prihvatila, kako kaže, zbog moralne odgovornosti prema ocu i ljudima koji su glasali za nju.
Ivana Anojčić
objavljeno: 05.02.2014.
Pogledaj vesti o: Subotica
.jpg)
