Izvor: Politika, 26.Okt.2010, 01:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad će HIV biti obična bolest
Već sad oboleli koji nemaju nikoga ili su ih se svi odrekli žive, praktično, na klinikama za HIV virus
Povodom bilo koje diskriminacije koju dožive u Subotici, osobe sa HIV-om mogu da zatraže pomoć od opštinskog zaštitnika građana ili advokata za pacijentova prava. Jer postoji i zakon o antidiskriminaciji koji u jednom delu reguliše zabranu diskriminacije po zdravstvenom osnovu. Žalimo se i pokrajinskom i republičkom zaštitniku građana. Republičkom smo se žalili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog uskraćenog prava na odgovarajuće lečenje jer dešava se da odgovarajućih lekova nema po tri-četiri meseca. A zna se da je za uspešnost lečenja osoba sa HIV-om neophodno da istu terapiju koriste bez prestanka. Ako nema lekove onda se to psihički teško podnosi, a i vraćamo se na stariju grupu lekova sa toliko lošim dejstvom da ljudi prestaju i da ih koriste. Naša unija je uputila dopis republičkom zaštitniku građana s molbom da nam saopšti kome da se žalimo u situacijama kada lekova nema.
Postoji diskriminacija i u sistemu zdravstvene zaštite jer osobe sa HIV-om imaju drugačiji tretman nego drugi pacijenti. Tu posebno imam u vidu manje sredine, gde ove pacijente smeštaju u posebne prostorije, a odatle se bez potrebe šalju u Beograd i Novi Sad zbog najobičnijih analiza.
Nameće se i problem smeštanja osoba sa HIV-om u socijalne ustanove. Ono što ja kao član komisije za HIV u pokrajini često iznosim je da ćemo zbog produženja života ovih osoba za desetak godina imati stare ljude koje treba smestiti u gerontološke centre. Međutim, u ove centre ne primaju osobe sa HIV-om. To se opravdava time što je pri prijemu u takve ustanove obavezan test na zarazne bolesti, a pošto je HIV svrstan u navodno lako prenosive zarazne bolesti, gerontološki centri su našli za shodno da ove osobe ne primaju. Zato već sad ljudi koji nemaju nikoga ili su ih se svi odrekli žive, praktično, na klinikama za HIV virus.
Mi smo u Subotici registrovali i dve manje diskriminacije, od kojih je naročito karakteristična jedna, kada je medicinska sestra sa urgentnog odeljenja našla za shodno da ispriča u zgradi u kojoj živi brat našeg klijenta, kako je, eto, ,,bio prošlu noć taj i taj koji umire od side”. Problem je u tome što porodica brata našeg klijenta nije znala da je on HIV pozitivan. Sutradan ga je brat zvao i rekao mu: ,,Čujem da umireš od side”. Mi kao udruženje nismo insistirali na sudskom postupku, pa je medicinska sestra kažnjena sa deset odsto smanjenja plate. Klijent nije hteo da ide na sud, što je već postalo uobičajeno: ljudi koji žive sa HIV-om ne žele da idu na sud ,,da se priča ne bi širila”.
Kao problem navodim i to da je u čl. 250. krivičnog zakonika rečeno da je namerno prenošenje HIV-a kažnjivo. Mi upozoravamo da je namerno prenošenje HIV-a moguće samo ako je reč o silovanju, dok se seksualni odnos bez zaštite između dve osobe koje su pristale na to ne može smatrati namernim prenošenjem HIV-a. Jer danas je pravi luksuz stupiti u seksualni odnos bez zaštite sa nekim koga ne poznaješ. U tom pogledu potrebna je dekriminalizacija HIV-a. Treba kazniti namernu transmisiju, ali namerni su samo slučajevi gde nije došlo do dobrovoljnog kontakta.
Prema tome, zalažemo se za dekriminalizaciju i primenu zakona koji se odnose na HIV, zatim za edukaciju onih koji žive sa HIV-om – da znaju koja su njihova prava. Ovaj proces otežava činjenica da je veliki broj obolelih od virusa nižeg obrazovanja i iz siromašnijih slojeva.
HIV je u početku bio najviše žigosana bolest, kao nekada tuberkuloza. Sad se tuberkuloza tretira kao i svaka druga bolest. Nadam se da će u skorijoj budućnosti i HIV biti tretiran kao i svaka druga hronična bolest.
*Predsednik Udruženja građana „Stav plus”, Subotica
predsednik Unije osoba koje žive sa HIV-om (USOP)
Boris Kovačić
objavljeno: 26.10.2010.
