Izvor: Politika, 28.Okt.2015, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbeglički svet patnje u subotičkoj ciglani
U temelju manipulacije elita izbegličkim kolonama je osećaj straha, straha izbeglica i straha domaćeg stanovništva. Evropa je pokazala da je nepostojeća tvorevina, potpuno nemoćna da reši krizu
Subotica – Dok evropski državnici raspravljaju o tome kako rešavati izbegličku krizu, u subotičkom pozorištu „Deže Kostolanji” reditelj Sabolč Tolnai priprema prvo teatarsko viđenje ove teme. Premijera predstave „Egzodus” najavljena je za 30. oktobar, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a reditelj kaže da mu se tema nametnula nakon što su seizbeglice neočekivano pojavile u njegovoj scenografiji dok je snimao kadrove novog filma.
– Pojavili su se u prostoru koji sam pre toga proučavao kao neku maketu sveta, jer je omeđen hrišćanskim svetilištem, Svetim izvorom, s jedne strane, i Smetlištem, sa druge strane, kontaminiranim otvorenim kanalom u koji se sliva sva subotička kanalizacija, koja je neka vrsta modernog Hada, kao i Gradom. Na toj teritoriji se nalazi šumarak, koji je pravi Sveti gaj sa predivnim vrbama, u kom su se prvi put pojavile izbeglice, a kasnije su zbog policijske torture i hladnoće prešli u okolinu stare ciglane, koja je tu odmah. Onda sam počeo da istražujem temu putovanja, odlaska u druge, nepoznate svetove, moguće mitske sadržaje koje ova nova realnost donosi. Po filozofu Mirči Elijadeu, teritorija na kojoj mi živimo je „naš svet”, „naš kosmos” koji su stvorili bogovi, a ostali prostor, odakle naviru stranci, koje poistovećujemo sa demonima i raznim paklenim stvorenjima je „drugi svet”, odnosno prostor haosa. Tako sam došao i do podzemnog sveta, odnosno priče o Orfeju, koji odlazi po svoju ženu Euridiku u podzemni svet, koji je zapravo slika našeg sveta, sveta patnje i bola– objašnjava za „Politiku” reditelj.
Kako ste se ipak odlučili da radite predstavu?
Jednog dana u ciglani, mislim da je bio dan posle Božića, prišao mi je šesnaestogodišnji dečak i rekao da mu je drug bolestan, leži nedaleko na poljani ispod jednog drveta, a ostale izbeglice ih ne puštaju u ciglanu da se zagreju, jer nemaju para. Čak i među njima postoji nemilosrdna hijerarhija. Bolesnog dečaka tresla je groznica dok je ležao ispod drveta. Obojica su odlično govorili engleski. Otišao sam, kupio im nešto hrane, lekova i kartona, pa smo zajedno napravili šator od najlona. Sledeće popodne kada sam se vratio, na sredini poljane sam našao samo zgarište. Drvo ispod kojeg smo napravili šator izgorelo je i stajao je crn i usamljen nasred poljane, koja je počela da se beli pod snegom. Kada sam ostale izbeglice pitao šta se desilo, rekli su da je sinoć bila policija, i da su im sve zapalili, pa su se svi razbežali… To je scena i slika koja mi se duboko urezala i koja je bila jedna od pokretača nastanka predstave.
Predstavu radite bez čvrstog tekstualnog predloška, kako nastaje „Egzodus”?
Bavili smo se uzrocima ljudske prirode, proučavali sami sebe: zašto dolazi do ovakvih situacija, šta je to što nagoni ljude da krenu, koji je trenutak kada čovek odluči da mora da krene u drugi prostor... Polazimo od nekih reči u biblijskim tekstovima kao što je Egzodus – Mojsijeva druga knjiga ili Apokalipsa, ili nekih mitoloških tekstova, pesama, koji se bave tim temama. Svako ima neku svoju asocijaciju i postepeno gradimo motive od tih reči, začetke scena, dok ne dobiju scensku formu, onda taj motiv povezujemo sa drugim, sklapamo ga i dobijamo misaone celine. Tako vrlo organski gradimo predstavu. To nije klasična režija, samo vodim igru, pokušavam da izvučem iz glumaca njihovu kreativnost, jer smatram da ne treba da budu imitatori rediteljskih zamisli, već umetnici i stvaraoci u pravom smislu reči. Na taj način pokušavam da podstaknem svoje saradnike da mi jedinstveno, kao trupa i kao mladi ljudi, tražimo naš odgovor i odnos prema ovoj situaciji. Zato i radim u „Kostolanji” pozorištu u Subotici, jer je to jedinstveno pozorište, sa fantastičnim mladim i kreativnim ljudima.
Radili ste na prostoru gde su migranti, kako je to izgledalo?
Prvi ili drugi dan kada smo počeli da radimo predstavu moji poznanici sakupili su neku odeću za izbeglice, i dogodilo se da su se tek uveče organizovali da izađu do ciglane. Pozvao sam glumce da pođu sa njima i da ih sami prvi put vide izbliza. Na njih je to veče ostavilo dubok utisak. Lutali su uplašeni sa baterijskim lampama u mraku, i onda su sreli izbeglice po šumi koji su se isto tako od njih uplašili. Za glumce je to bio važan događaj, njihov susret u mraku ugradili smo i u predstavu. Posle nekoliko dana pomalo naivno otišli smo da vidimo šta se dešava na granici. Zatekli smo se nekako u prvom redu, uz samu ogradu prema Mađarskoj. U tom trenutku, mađarskim policajcima je stiglo pojačanje, to je izazvalo gnev u masi, i oni su nagrnuli na kapiju,probili je, mađarska policija bacila je suzavac, nastao je haos, opšte bežanje, gaženje. Jedna glumica izgubila je cipelu, ostali smo potpuno pritešnjeni uz ogradu, bukvalno na svojoj koži smo osetili paniku koja je nastala. Posle smo uspeli da se udaljimo od ograde, izgubljenu cipelu naše glumice donela je izbeglica. Meni je najčudnije bilo to da čim smo odmakli od epicentra haosa, počeli smo hladnokrvno da posmatramo šta se događa, kao da više mi u tome ne učestvujemo, kao da ih posmatramo na televiziji. Gledali smo u vodene topove i čekali da ih upotrebe što pre, da vidimo neku akciju. To je način otuđenja na koji i televizija funkcioniše, kao i fudbalske utakmice i navijačke horde, kao što je to uvek tako i funkcionisalo od vremenakada su ljudi sa užitkom gledali ubijanja u rimskim arenama. To je tako gnusno, ali to je čovekova priroda.
Da li je i to razlog što mesecima Evropa ne može da nađe pravi odgovor na ovu krizu?
Mislim da je svako društvo izmanipulisano u svom okruženju, političkom elitom i da je priča o izbeglicama za sve, u stvari, predizborna tema, predizborni marketing. U temelju te manipulacije je osećaj straha, straha izbeglica i straha domaćeg stanovništva. Na tome političari i mediji utiču na formiranje mišljenja. Punim ustima osuđuju Mađarsku zbog ograde, i svima je lepo kako mi ovde humano postupamo sa njima. A niko ne priča o tome šta radi godinama naša policija. Ili šta radi Bugarska, gde su izbeglice izložene fizičkim zlostavljanjima u zatvorima. Ili Španija koja je sagradila zid od sedam metara i na ogradi batinaju one koji se popnu. Isto tako, odgovor Evrope na pitanje migracije je sramotno, Evropa je pokazala koliko je nepostojeća tvorevina, kako nema stvarnu volju, ni vlast da reši situaciju. I da je beskrajno licemerna. Potpuna anarhija i potpuni kolaps.
-----------------------------------------------------
Kiša omela „direktni dodir”
Prvobitna ideja bila je da se predstava i igra u ciglani. Zašto ste odustali?
Bilo mi je važno da izađemo tamo gde su izbeglice jer sam stalno imao osećaj da ne možemo mi o tome da pričamo u pozorištu, dok su ti ljudi napolju, da mi stvaramo fikciju o njihovoj situaciji, a da ih nigde ne dodirnemo. Zbog toga sam smatrao da ne možemo da izostavimo taj direktan dodir. Nažalost, bilo je previše kiše i bilo je nemoguće da iznesemo scenografiju na rukama, jer „Kostolanji” je malo pozorište sa jednim autom koji ne može da prođe kroz blato. Na kraju sam morao da odlučim da li ću dovesti u opasnost zdravlje svojih glumaca ili ne. Smatram da nisam toliko bitan da bih tako nešto zahtevao od bilo koga.
Pogledaj vesti o: Subotica
