Izvor: Politika, 25.Mar.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrabrost je živeti sa svojim demonima
U vremenu koje je prebrzo i gde svaka vest traje po pola dana, dok je ne progutaju sledeće, luksuz je zastati i dublje se pozabaviti nečim
U zanimljivi scenski poduhvat upustilo se ovoga proleća Narodno pozorište iz Subotice. Predstavu „Zapis” po motivima priče „Zapis o darovima moje rođake Marije” i drugih pripovedaka Momčila Nastasijevića režira Nikola Zavišić. Adaptaciju teksta i dramatizaciju potpisuje rediteljka Olivera Đorđević, direktor ansambla Drame >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na srpskom jeziku pomenute kuće kulture. Kostime kreira Suna Kažić, za video radove i dizajn zadužena je Jovana Tokić, a za muziku ženska pevačka grupa „Jenđe”. U glumačkoj ekipi su: Marko Makivić, Jelena Ćuruvija Đurica, Suzana Vuković, Srđan Sekulić, Zoran Bučevac i drugi. Premijera se očekuje 6. aprila.
Šta je to intrigantno, inspirativno, kod ovog izuzetnog autora koji je kod nas, nažalost, zapostavljen odnosno zaboravljen. Zašto Nastasijevićevih dela nema više na našim scenama?
Nastasijević je za mene uvek neprilagođeni, samotni buntovnik ispred svog vremena. Možda je on donekle i ispred našeg vremena, jer po svemu sudeći, ni do danas nije u potpunosti razotkrivena njegova veličina i značaj, iako je on verovatno naš „najmoderniji” klasik. Najtačnija procena njegovog statusa u našoj književnosti, po meni je ona koju je dao Ljubomir Simović, naglasivši da: „Nastasijević u našem pesništvu stoji kao usamljena i čudna pesnička ličnost čiji je položaj paradoksalan, pošto je upotrebljavao jezik arhaičnije nego tradicionalisti, a ostao aktuelniji i noviji nego većina modernista”. Sasvim nepravedno, kod nas vlada uverenje da je Nastasijević arhaičan i teško razumljiv, nezahvalan za rad i tumačenje, nešto što je teško i pročitati, a kamo li postaviti na scenu. Verovatno nas je televizija navikla na skraćena, sažvakana izdanja života, gde se i Dostojevski može svesti na dvadesetominutni sitkom. Upravo zato je za nas, ekipu koja radi ovu predstavu, izuzetno značajan taj proces razotkrivanja jezika, značenja i sveta samog Nastasijevića. A on, definitivno, kao svaki veliki pisac, ima svoj svet, u kome vladaju određene zakonitosti, svet koji mi, eto, ovom predstavom pokušavamo da rekonstruišemo.
Zašto naslov predstave „Zapis”?
Prvobitni naslov je bio istovetan sa naslovom pripovetke „Zapis o darovima moje rođake Marije”. Kasnije, kako se dramatizacija počela uobličavati, naslov je skraćen na „Zapis o darovima”, jer više nisu bili u pitanju samo njeni darovi, već i darovi namenjeni njoj. Na kraju, kad je ostatak Nastasijevićevog sveta „procurio” u ovu našu priču, ostao je samo „Zapis” kao svojevrstan dnevnik i svedočanstvo glavnog junaka o njegovom stradanju. Nastasijevićeve priče su slojevito štivo, za više čitanja, pa se svojski trudimo da i naša predstava bude takva, mada bi verovatno neko pojednostavljeno izdanje olakšalo „posao” publici. U vremenu koje je prebrzo i gde svaka vest traje po pola dana dok je ne progutaju sledeće, luksuz je zastati i dublje se pozabaviti nečim. A, eto, mi upravo taj luksuz želimo da pružimo onima koji nam se pridruže u traganju.
Kako je došlo do toga da Vi potpišete adaptaciju i dramatizaciju?
Na početku je delovalo kao da je u pitanju splet okolnosti, međutim, sad već imam osećaj da nismo mi birali njega, nego da je on na neki, samo njemu svojstven način, izabrao nas. Pre nekoliko godina smo Nikola Zavišić, naš stalni reditelj i ja razgovarali o nekom tadašnjem zajedničkom projektu. Tokomrazgovora Nikola je više usput pomenuo da već niz godina želi da radi predstavu po pripoveci „Zapis o darovima moje rođake Marije”, ali da ga u većini pozorišta gledaju kao da je skrenuo s uma kad im to pomene. Došli smo do zaključka da imamo podudarna razmišljanja jer Nastasijević je sigurno jedan od mojim omiljenih, ako ne i najdraži domaći pesnik, a za „Mariju” mislim da je remek delo naše literature. I tako je počelo. Kasnije, pri izboru najužih saradnika, ispostavilo se da nijedan dramaturg ili reditelj – dramaturg nije želeo ili mogao da se prihvati adaptacije. Bez ikakvog dvoumljenja, kao da je to najprirodnija stvar na svetu, rešila sam da pokušam sama, a onda nekako kao da je to Momčilo uzeo u svoje ruke, rečenice su tekle same od sebe, a priče iz njegovih pripovedaka stopile su se u jednu: „Zapis”.
Kakva je to čudna sinhronizacija između naših života i Nastasijevićevog dela, koja je kako kažete obuzela celu ekipu ?
Svako od nas ima tamnu stranu, unutrašnje demone o kojima je Nastasijević pisao, tajne zatvorene negde duboko koje u izvesnim trenucima u životu dovode do lomova, besno pokušavajući da provale napolje. Po njemu, čednost je žedan proći pored izvora. A hrabrost živeti sa svojim demonima. Nastasijevićeve pripovetke su i ozbiljna kritika psihologije gomile, što se u našem slučaju može dovesti u vezu i sa mentalitetom koji se nažalost očigledno vekovima ne menja. U njegovim pričama se gomila veoma lako ostrvljuje na pojedinca, pa čak i onog koga su do juče veličali, i svi sebi sasvim lako daju za pravo da sude i bace prvi kamen. Zar nije tako i danas, gde se kamenje često i bukvalno baca ako ne na svoga bližnjeg, a onda makar na obližnju ambasadu ili izlog prodavnice sportske opreme. Naravno, zarad viših ciljeva u opštoj pomami omiljene nam kvazipravednosti.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 26.03.2012.
Pogledaj vesti o: Subotica
