Izvor: Politika, 06.Nov.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glumi Firsa u 87. godini
Glumac Mihajlo Jančikin prihvatio da glumi u „Višnjiku” iako je to značilo da u poznim godinama treba znatno da popravi izgovor mađarskog jezika
Subotica – Čehov se ne odbija, pa makar to značilo i da se u poznim godinama usavršava strani jezik. Glumac Mihajlo Jančikin zbog toga nije imao dilemu kada je stigao poziv iz Drame na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta da li bi prihvatio ulogu poslužitelja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Firsa u „Višnjiku”. Međutim, to je značilo da sa 87 godina treba da se prihvati učenja izgovora književnog mađarskog jezika.
– Govorim mađarski kao što je i većina Subotičana dvojezična, ali to je bio jezik svakodnevne komunikacije. To nije isto kao i izaći na scenu i govoriti reči velikog ruskog dramatičara – priča Jančikin dok u njegovom skromnom stanu pijemo čaj.
Za njegovim pisaćim stolom je neizostavna harmonika i upravo kaže da ga je njegov dobrovoljni angažman u Muzičkom teatru, gde sam smišlja songove i tekstove, i komponuje, preporučio mladim kolegama u Drami na mađarskom jeziku. Pre njega nekoliko starijih kolega iz zdravstvenih razloga odbilo je ovu ulogu, a ona je, prema zamisli reditelja Lasla Berceša, bila jedna od nosećih u predstavi.
Dugogodišnji glumac a potom i direktor Dečjeg pozorišta, kao i rukovodilac u Narodnom pozorištu i neko ko je nosio njegov repertoar poslednji put je na scenu stao pre sedam godina. I tada u „Višnjiku”, ali u Drami na srpskom jeziku u režiji Dušana Petrovića. U novom konceptu Berceš je Jančikinovu ulogu postavio na scenu da svojom sudbinom svedoči o propasti porodice.
– Uloga je veoma zahtevna i zbog toga što sam gotovo sve vreme na sceni, a predstava traje tri sata, i zbog potrebe da savladam mađarski jezik. Prva čitalačka proba bila je katastrofa i sada kada se setim pitam se kako je reditelj mogao da ima poverenja u mene – kaže Jančikin.
Objašnjava kako je celog svog glumačkog života, a pre dve godine proslavio je 60 godina od ulaska u Narodno pozorište, nastojao da radi najbolje što može.
– Moje izvođenje nikako nije smelo da naruši predstavu i da negativno utiče. Zato sam krenuo u učenje jezika, gotovo svakodnevno sam odlazio kod mojih dobrih prijatelja, koji su izvan pozorišnog sveta, ali perfektno govore mađarski, i vredno vežbao. I supruga je jedno vreme živela u Budimpešti. Sada dobijam komplimente za izgovor ali ih ipak primam suzdržano – kaže Jančikin.
Povratak na scenu zbog svega toga nije bio lak, još kada se uzme u obzir da je po rediteljevoj zamisli, i publika na sceni, kontakt sa gledaocima je takoreći direktan što je sve u početku u njemu razvijalo tremu.
– Najveći strah glumca je da neće moći da se seti teksta. A, ovde imam i skučeni prostor za snalaženje jer glumim na jeziku koji nije moj maternji, i moja trema je bila ogromna, da bih desetak dana pred premijeru sam sebe ubedio da ja to mogu, da glumački posao radim ceo svoj život i da još u ovim godinama mogu da ispunim zadatak koji mi je reditelj poverio. Tako je i bilo – dodaje Jančikin.
Nakon premijere 25. oktobra, Jančikin čeka reprize „Višnjika”, a u međuvremenu nastavlja da piše i komponuje za svoj Muzički teatar. Tu okuplja grupu mladih talentovanih pevača i muzičara, piše pesme, komponuje i te numere povezuje kratkim duhovitim tekstovima. Nastupaju svugde gde ih pozovu, a iako je godinama angažovan oko ovog teatra nikada nisu naplatili nijedan nastup.
Aleksandra Isakov
objavljeno: 07.11.2011.
