Izvor: Politika, 13.Mar.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kome ide Teslin glas
Nisu nam dovoljna dva spomenika Tesli u Beogradu, onaj na aerodromu i drugi ispred Elektrotehničkog fakulteta gde mu je apsolutno primereno mesto. Oni ne nose dovoljno etničku i versku simboliku
U kontekstu izbora događaj u kome ministarka tehničke vlade Srbije, predstavnik privremenog organa koji upravlja Beogradom, i patrijarh SPC potpisuju sporazum o izmeštanju urne sa posmrtnim ostacima Nikole Tesle iz muzeja u prostor pored Hrama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Svetog Save ima nesumnjivo politički cilj. Ko i zašto je želeo da na ovaj način izazove burne reakcije u javnosti na temu koja apsolutno nema nikakve veze s problemima koji su u ovom trenutku važni za Srbiju? Odgovor na pitanje KO jasan je iz spiska potpisnika. Odgovor na pitanje ZAŠTO malo je složeniji. Već smo navikli da se neposredno pred „predizbornu tišinu” crkva pojavljuje kao sagovornik onoga čija se pobeda na izborima očekuje. Crkvi je ta bliskost s vlašću važna pre svega iz finansijskih razloga, jer ona u najvećoj meri živi od državnih budžetskih sredstava. Druga strana, dakle politička partija koja učestvuje na izborima, na ovaj, naizgled posredan način, pokušava da pridobije onaj deo biračkog tela kome je etnički identitet primaran, i koji ga pojednostavljeno poistovećuje s pripadnošću SPC.
U svom tekstu u „Politici” Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, izvanredno zaključuje: „Nije prazna simbolika, nego važan segment ideološkog jezika to što se danas javni funkcioneri krste, što državne ustanove u Srbiji imaju vlastitu krsnu slavu, a država himnu ’Bože pravde’, ili što se predsednik republike ne rukuje sa patrijarhom nego mu ljubi ruku. Protokolarni odnos srpske kapitalističke države prema onostranom i prema stručnjacima za onostrano je anahroni restaurativni pokušaj svladavanja ateističke prošlosti. Da, nikako napredni, nego nazadni.”
Tako jedan naizgled formalni potpis neopredeljenim biračima poručuje: „Da, mi danas govorimo jezikom koji zvuči kao jezik moderne Evrope ali mi ostajemo čvrsto vezani za srpsku tradiciju i naše izvorno nacional-patriotsko političko poreklo.”
Drugi politički cilj ove očigledno nedovoljno promišljene inicijative bio je da se testira spremnost javnosti da reaguje na sporne odluke kojih će očigledno u budućnosti biti priličan broj. Što su posejali, to su požnjeli – burno je reagovala ne samo stručna i naučna javnost nego i svi ostali. Protest koji su protivnici seobe posmrtnih ostataka pokrenuli on-line u samo nekoliko dana je sakupio desetine hiljada potpisa podrške. Na iznenađenje mnogih, neverovatnom lakoćom se prelio u mirni, nenasilni off-line događaj ispred Muzeja Nikole Tesle. Mislim da je ta „nepodnošljiva lakoća” okupljanja građana bila ključna za „zamrzavanje” gradske odluke do posle izbora.
A zloupotreba Nikole Tesle u političke svrhe mogla je biti mnogo efikasnija da je potpisan dogovor u kojem se crkva odriče dela zemljišta koje joj je kroz restituciju vraćeno, da se grad Beograd obavezuje da obezbedi infrastrukturu, a da ministarstvo buduće vlade obezbeđuje sredstva za izgradnju i dugoročnu održivost doma za učenike i studente iz siromašnih delova Srbije – za sve one koji zbog nemaštine prekidaju svoje školovanje i studije. Na taj način bi se simbolički obnovio životni put Nikole Tesle od Smiljana do Amerike, od talentovanog dečaka do jednog od najvećih naučnika u istoriji čovečanstva. Naravno, o tome nije bilo ni reči, jer mi ne volimo konkretne dugoročne rezultate, već samo simbolički gest. Nisu nam dovoljna dva spomenika Tesli u Beogradu, onaj na aerodromu i drugi ispred Elektrotehničkog fakulteta gde mu je apsolutno primereno mesto. Oni ne nose dovoljno etničku i versku simboliku kojom se bar deo njegove genijalnosti može pripisati i pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Naravno, odmah su se pojavile i brojne, crnohumorne šale kao recimo da je odluka da se ostaci polože u zemlju samokritičan komentar sve goreg položaja nauke u Srbiji zbog koje se „Nikola Tesla okreće u grobu”. A reći „okreće se u muzeju” ne zvuči baš adekvatno. Drugi su rekli da je Nikola Tesla posle sahrane iskopan i kremiran jer su se u Americi uplašili tadašnje politike Srbije da „gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje” i da oni ovde koji su shvatili da ta politika ne može biti ostvarena pokušavaju da bar polaganjem Tesle u grob povećaju kvalitet onoga što sigurno možemo nazvati srpskom zemljom.
Pokrenute su mnoge teološke, naučne i opšte diskusije o pravom mestu zemnih ostataka, o Tesli, o poslednjoj volji, a vrlo diskretno o političkoj pozadini cele ideje. Nju na svom FB profilu najbolje razgolićuje genijalni dizajner Mirko Ilić, koji je uz sliku grobova Teslinog oca i majke postavio i pitanje: „Zar ne bi bilo prirodno da Tesla bude sahranjen pored svojih roditelja, oca Milutina i majke Đuke?” Problem je naravno što je njihov grob u Lici, dakle u Hrvatskoj, i to logično rešenje bi samo značilo nastavak apsolutno besmislene i degutantne borbe za nacionalni identitet Nikole Tesle.
Osnivač Građanskih inicijativa
Miljenko Dereta
objavljeno: 13.03.2014.
Pogledaj vesti o: Slava Sveti Nikola
