Izvor: Danas, 28.Dec.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karta u jednom pravcu
Moja porodična slava je Sveti Nikola. Već duže vreme se kod mene, kao najstarijeg u generaciji, tog dana okupljaju svi članovi šire porodice.
Tako je bilo i ove godine, skupilo nas se dvadeset i petoro. Prema društvenom statusu i materijalnim mogućnostima pripadamo obrazovnom srednjem sloju - lekar, umetnik, pozorišni reditelj i univerzitetski profesor, agronom, psiholog, ekonomista, pravnik, novinar... Polovinu porodice čini mlađa generacija - neki su pre nekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << godina završili fakultete i rade, neki su redovni studenti, dok su drugi u srednjim školama. Starosna razlika u mlađoj generaciji je negde oko deset godina. Veći deo familije živi u Beogradu, drugi u manjim gradovima.
Svake godine se nešto novo dogodi po čemu se svečanost pamti.
Ovogodišnje okupljanje pamtićemo po jednoj veoma ozbiljnoj temi koja je dominirala u razgovoru i koja je mene, možda ne iznenadila, ali, svakako, prvi put lično, suočila sa fenomenom koji sam ranije istraživao i nekoliko puta pisao u medijima.
Svi članovi mlađe generacije, i oni sa fakultetom i oni u srednjim školama, žele da napuste Srbiju. Svoju stručnu i materijalnu perspektivu ne vide u Srbiji. Mladi u našoj familiji nisu „genijalci“, ali su obrazovani, vredni i pošteni. Vaspitavali smo ih u patriotskom duhu i oni iskreno vole kulturu i poštuju tradiciju svog naroda. Ali, budućnost svoju i generacije kojoj pripadaju ne nalaze u ovakvoj Srbiji, niti vide mogućnost kako da to promene. Potpuno su svesni da im neće biti lako u „belom svetu“, ali veruju da će znanjem i vrednoćom uspeti da za sebe obezbede posao i stručno napredovanje, a svojim budućim porodicama pristojan život. Nije ovde reč o novcu, to je pitanje dostojanstva, sistema i poštovanja građanskih vrednosti. Na njihove argumente zašto žele da napuste Srbiju, nismo mogli da odgovorimo. Prvi put smo na ovu temu morali da se složimo sa njima.
Pre desetak godina još smo verovali da postoji šansa da Srbija postane jedno pristojno društvo, gde će stručnost, vrednoća i poštenje biti osnova društvenog statusa i napretka. Nismo bili naivni, znali smo da nema idealnog društvenog sistema i da se ništa ne može postići preko noći. Kako je vreme prolazilo sva naša očekivanja su bledela, a mlađa generacija je stasavala. Mi stariji ostaćemo ovde, pokušavajući i dalje nešto da promenimo, ali i sami više ništa ne očekujemo.
To saznanje da naši potomci odustaju od borbe da upristoje ovo društvo i da su prinuđeni da prekinu tradiciju življenja u svojoj kulturi, familiju je duboko emotivno potreslo. Jedan je odnos kada tumačite statističke podatke kao istraživač, ili iz medija, a sasvim drugi kada vas se to lično tiče. Sve je više nas u ovakvoj Srbiji koji smo odlaskom potomstva lično pogođeni. Pre izvesnog vremena saznali smo iz medija da je u poslednjih godinu dana 5.000 stručnjaka napustilo Suboticu, a severnu Bačku i Potisje oko 10.000 ljudi svih obrazovnih profila! Nije to samo problem na nivou celokupnog društva, već i trauma za svaku pojedinačnu porodicu.
Populistička politika SNS i njihovih partnera u poslednje dve godine u prvi plan je izbacila jedan „primitivni“ nekreativni društveni sloj sumnjivog moralnog ponašanja. Nasleđeni sistem korupcije „žutih“ nisu demontirali. Prema podređenima se odnose nadobudno, prema nadređenima servilno. Skrivajući „rajinski kompleks“ vladajuća nomenklatura posebno agresivno se odnosi prema obrazovanom srednjem društvenom sloju. Neprestano se hvale procentom podrške koju imaju u biračkom telu, ali nigde ne iznose podatak kojem društvenom sloju pripadaju njihovi poklonici.
Ponižavajući je društveni status svih mislećih građana Srbije bez obzira kojoj profesiji pripadali, a posebno - učitelja, profesora, lekara, umetnika, naučnika... Celokupna loša ekonomska situacija pada na „grbaču“ srednjeg društvenog sloja - siromašni će i dalje biti siromašni i živeti od „hleba i igara“, a pljačkaši društvene imovine i stranih kredita ostaće imućni. Propalim političarima ni „dlaka neće faliti sa glave“, oni uvek nađu dobro plaćeno uhlebljenje.
Možda i izgrade „Beograd na vodi“, brze pruge i autoputeve. Ali velika većina onih koji ostanu u Srbiji služiće kao liftboji i čuvari parkinga, polukvalifikovana radna snaga ili će prodavati semenke, lubenice i paprike na železničkim stanicama i uz autoputeve. Nije poznat slučaj u istoriji da je narod, koji je izgubio svoju misleću „elitu“, svoj kreativni potencijal, a samim tim - kulturu, identitet i moralnu vertikalu, uspeo kao društvo da preživi.
Ono što ni Turci nisu uradili za četiri stotine godina, a Nemci u dva pokušaja za osam godina, izgleda da ćemo uspeti sami sebi da uradimo.
Autor je direktor Balkankult fondacije
Pogledaj vesti o: Slava Sveti Nikola
