Izvor: Politika, 26.Sep.2010, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetski, a naši
Pre nekoliko godina četvoro ambicioznih profesora arhitekture upoznalo se na Prat institutu u Njujorku. Jedan od njih poreklom je sa Haitija, ostali imaju dobru volju, znanje i iskustvo. Posle zemljotresa koji je potresao ovo ostrvo u januaru, četvorka je odlučila da izgradi sklonište za ljude koji su preživelikatastrofu. U „spasilačkom timu” koji ove ljude štiti, sada bar od kiše, vetra i sunca, našla se i jedna Beograđanka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – arhitekta Dragana Zorić.
– U projektu „Haiti Softhaus” sa mnom rade Lon Kombs, Mark Parsons i Leon Rodni. Prošle godine, Parsons i ja vodili smo dizajn studio gde smo osmišljavali objekte od metala i platna, koji mogu da se jednostavno i brzo montiraju. Kada je Haiti zadesio zemljotres, Lon i Leon, čija je familijaporeklom s ovog ostrva, udružili su se sa nama, formirali smo firmu, i počeli zajednoda projektujemo skloništa za Haićane. Niko nam nije dao taj zadatak, sami smo ga smislili kako bismo svoje znanje pružili regiji i ljudima kojima je najpotrebnije – kaže Dragana Zorić za naš list, napominjući da su finansije za projekat stizale kao donacije od banaka i sponzora, ali da i dalje stižu.
Ona objašnjava da je tokom akademskih istraživanja sa svojim kolegama prikupila dovoljno podataka o sličnim skloništima za prvu upotrebu posle prirodnih nesreća, razmatrala poteškoće i probleme oko njihove izgradnje, da bi ovaj zajednički projekat najzad primenili u praksi i, naočigled zahvalnih meštana, veliki broj skloništa lično montirali na Haitiju.
– Dizajniran da stoji samostalno, ili kao veća konstrukcija (više spojenih skloništa), „Haiti Softhaus” odgovara na mnogobrojna pitanja i probleme za ostrvo opustošeno siromaštvom i prirodnim nepogodama. Glavni cilj je da pruži dostojanstveno i trajno tranziciono sklonište, u kome može da se stanuje komforno i bezbedno. Svako sklonište ima 16 kvadratnih metara,udobnu ventilaciju, i štiti od kiše i nevremena. U njegovoj osnovi je šestougao, inače najstabilniji geometrijski oblik, koji pruža mogućnost pripajanja i drugim „zgradama” koje mogu lako da se izgrade: klinike, škole, prostori za sakupljanje – kaže naša sagovornica napominjući da je dovoljno bilo videti sreću na licima meštana, koji su pomagali pri montaži ovih kućica, pa da njen tim ima nemerljivu satisfakciju za svoj rad. Ubuduće bi, kako dodaje, oni mogli da grade ova skloništa, te bi se tako povećala zaposlenost stanovništva, a projekat doprineo i ekonomskoj stimulaciji ostrva.
Pored ovog, u prvom redu plemenitog, posla Dragana Zorić radi i na drugim značajnim projektima. Govoreći o svojim poslovnim angažmanima, pominje svoju srpsko-američku odiseju koja je počela 1998. kada se iz Beograda preselila u San Francisko gde je njen otac radio u našem konzulatu. Arhitekturu je završila na Berkliju, a magistrirala na Kolumbija univerzitetu.
– Sa suprugom i partnerom Džejsonom Lijem osnovala sam firmu, i sa njim osmišljavam enterijere u Njujorku. Na Prat institutu, najvećem dodiplomskom programu arhitekture u Americi, predajem od 2001. Imam različite vrste angažmana, a nedavno sam izabrana da osmislim rad koji će krasiti pešački most u četvrti Kvins, u Njujorku, i to će se dogoditi na proleće.
Imajući u vidu da u Beogradu trenutno nije povoljna situacija za arhitekte, da se arhitektonski biroi sve češće zatvaraju, a kolone arhitekata marširaju na birou rada, pitamo je da li je „preko bare” kriza uzela svoj danak i u ovoj oblasti.
– U Njujorku situacija nije sjajna, ali su se stvari ipak poboljšale od one najgore krize, pre godinu dana. Istina je da se ne gradi kao što se gradilo, a i kredite je teško dobiti. Manje je klijenata, samim tim i projekata. Zato se trudim da pronađem više poslova, i da imam različita iskustva u okviru arhitekture – akademsko, iskustvo na terenu, iskustvo u dizajnu. Osećam se korisnijom ako znam da radim više toga, nego ako imam užu specijalnost. Radim honorarno projekte sa svojim suprugom, angažovana sam još u jednoj firmi, i predajem. Držim ta tri posla što bolje mogu – a oni su dovoljno različiti da nijedan nikad ne dosadi, a da uvek imam interesovanje za svaki.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 27/09/2010
Pogledaj vesti o: Seizmološki Zavod Srbije
