Izvor: Glas javnosti, 08.Nov.2009, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mislim nad hartijom
Milovan Vitezović jedan je od pisaca koji je na ovogodišnjem Sajmu imao najviše izloženih knjiga. Pored starih naslova, pažnju privlači i nove Vitezovićeve knjige, „Grbovi i simboli srpskog naroda“ (Unireks), kao i novo izdanje romana „Hajduk Veljko“, koji je objavila izdavačka kuća „Evro Đunti“, a tu su i Vitezovićevi bestseleri, poput romana „Lajanje na zvezde“, „Milena iz Knez Mihailove“, „Šešir profesora Koste Vujića“, koje je u novom ruhu upravo objavila >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << „Laguna“. Izuzetno plodnu godinu za ovog pisca označila je i dobra vest iz Bugarske, gde je „Šešir profesora Koste Vujića“ ušao u školsku lektiru.
Kako ste se vi proveli na nedavno završenom Sajmu knjiga?
- Sajam mi puno znači. Verovatno mi je mnogo više značio u vreme kad nisam imao toliko knjiga. Sreo sam profesora Radivoja Radića, koji mi je rekao da je to najlepših sedam dana u godini, pa mogu da kažem isto. Nas u kući ima šestoro i svi odemo bar po dvaput i vratimo se sa punim kesama knjiga.
Koju svoju knjigu u „poplavi“ novih biste izdvojili?
- Među svojim novim knjigama izdvojio bih jednu koju praktično još uvek radim, a koja je malo zbunila posetioce Sajma knjiga, budući da je na „Unireksovom“ štandu izložena kao maketa. To je knjiga „Grbovi i simboli srpskog naroda“, koja bi trebalo da predstavlja antologiju srpske periodike. To će biti knjiga koja treba da ima oko hiljadu strana. Radio sam na njoj četiri godine. Trebalo je obići dosta mesta, arhiva. Jedan od srpskih grbovnika se, recimo, nalazi u Londonu, pa ga je trebalo skenirati. Ulazio sam u mnogo arhiva, vadio iz građu iz nekih starih izdanja. Naša kućna biblioteka se zahvaljujući mom istraživanju povećala za dvesta knjiga.
Umni rad je fizički neizdrživ
- Aforizme nisam objavljivao dvadeset godina, mada ih u rukopisu imam barem za desetak knjiga. E, sad to treba birati, srediti, a mislim da nije ni vreme za aforizme. Zamislio sam da jednog dana objavim aforizme na jedan drugačiji način, recimo kao „Istoriju sveta u aforizmima“, „Knjigu o ljubavi“, „Knjigu o vođama“, „Knjigu o Srbima“. Ne prestajem da pišem aforizme, ali čuvam ih iskreno rečeno za vreme u kojem neću morati da pišem romane. Kad pišete prozu to, od vas traži višesatno sedenje nad rukopisom. Mislim da pisac mora da živi u svojim junacima, jer ne možete da kažete sebi:“Pisaću pola sata pa ću da odem“. Kad se vratite, više ništa nije isto. Nije ista misao. Proza traži vreme u komadu. Kao što ja kažem u svom aforizmu da je umni rad fizički neizdrživ i to je zaista tako.
Sa čitaocima ste se družili potpisujući roman o Hajduk Veljku?
- „Hajduk Veljko“ je po mom mišljenju sigurno najslavniji srpski junak uz Sinđelića, s tom razlikom što je Sinđelić bio porodičan čovek, a Hajduk Veljko je bio - hajdučina. On je čak i kad je postao vojvoda ostao Hajduk Veljko Petrović.
Šta to treba da krasi jednog srpskog junaka da biste pisali o njemu?
- Treba da bude samo ono što je bio. Ja mogu samo da opisujem njihov život. Priča o Hajduk Veljku je priča o našem Robinu Hudu. Bio je to jedan veliki junak, ali inadžija, ženskaroš.
Da li ostajete dosledni pisanju rukom zato što možda mislite da se nešto gubi u tekstu dok se prenese u kompjuter?
- Gubi se, verovatno. Čovek mora da se navikne da razmišlja nad kompjuterom. Ja sam navikao da mislim nad hartijom i teško mi je da to menjam. Pišem rukom, pa mi moji ukućani to kasnije prekucavaju.
Čitav vaš književni opus ima uporište u srpskoj istoriji?
- Svojevremeno sam radio jedan intervju sa Mešom Selimovićem za Književne novine, zbog koga je i obustavljen broj. Pitao sam ga isto što i vi mene. Odgovorio mi je da se čovek sudi sa svojim vremenom o čemu god da piše. Prema tome, svako moje pisanje je na neki način suđenje s vremenom, bilo da na nekim primerima iz prošlosti ukazujem na nešto današnje, bilo da ukazujem na to šta smo sve prošli u istoriji. Dakle, sve o čemu sam pisao ima savremenost. I na kraju, tu je moja glava koju ja pozajmljujem svojim junacima iz prošlosti.
Koja knjiga vam je posebno draga?
- Imam četvoro dece i volim ih podjednako. Tako je i sa knjigama. Jednog dana mi može biti posebno draga jedna, drugi put druga. Kad se vraćam knjigama, vraćam se vremenima u kojem su knjige nastale i onda iz toga izvlačim neke svoje razloge. Pošto su sve moje kolege počele da obeležavaju svoje jubileje, a stigli smo dotle da imamo četrdeset godina od nečega pitaju me šta ja to slavim. Onda sam se setio jednog jubileja. Naime, na moj rođendan, pre dvadeset pet, dvadeset šest godina suđeno mi je da mi je knjiga zabranjena. Onda sam se setio zašto je knjiga zabranjena. Bio je to moj aforizam: „Stara Jugoslavija je trula, a nova je zrela“, što je za onu 1969. značilo tri godine Golog otoka. Srećom, nisam otišao tamo. To je bila dijagnoza stanja u Jugoslaviji i ona se još mogla spasti, a meni se sudilo zbog toga. Setio sam se i još jednog aforizma iz te knjige koji nisu ni smeli da proč
itaju u sudu a on je glasio: „Narod se zabavlja vešanjem slika svoga vođe.“
Pogledaj vesti o: Sajam knjiga
