Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Okt.2018, 14:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Gojko Tešić: Izlazak iz Palanke
Nedavno osnovana Fondacija “Stanislav Vinaver” i njen Istraživačko-izdavački centar predstaviće na Sajmu knjiga prvih pet tomova iz opusa Radomira Konstantinovića, od kojih su četiri neobjavljivana. O razlozima za formiranje Fondacije, značaju Vinavera i Konstantinovića za srpsku kulturu i planovima, za Novi magazin govori urednik Centra Gojko Tešić
Razgovarala: Jelka Jovanović
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />Šabac je fenomen u Srbiji jer se van Beograda dešavaju interesantne stvari u oblasti kulture, umetnosti i medija, a među njima je osnivanje Fondacije “Stanislav Vinaver”, kaže na početku razgovora za Novi magazin Gojko Tešić, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, književni istoričar, urednik, izdavač i pokretač Fondacije i istoimenog Istraživačko-izdavačkog centra.
“Vinaver je najveći evropski Šapčanin i najveći evropski Srbin, ili najveći Srbin u Evropi, pri čemu nije ispunjavao elementarne uslove za ono što se zove nacionalna pripadnost; niti mu je majka Srpkinja, niti mu je otac Srbin, a najviše je uradio za srpsku kulturu. Pri tome je i sam često govorio da je veliki Srbin”, objašnjava Tešić i dodaje: “Nerazumevanje Vinaverovog ‘srpskog’ nacionalizma je šizofreno; on je isticao da je srpski nacionalista u istom smislu u kojem su svaki Englez ili Nemac nacionalisti jer prevashodno pripadaju svojim kulturama i poštuju prevashodno vrednosti sopstvenih kultura.”
*Ipak, ta veličina Vinavera nije dovoljna da u današnje vreme objasni ono što ste nazvali fenomenom Šapca iako jeste fenomen, pošto Grad iz budžeta izdvaja čak sedam odsto za kulturu!
Iz razgovora sa jednim od najvrednijih političara na našoj sceni Dušanom Petrovićem pre dve godine shvatio sam da on i te kako zastupa stanovište da je kultura ključna identitetska karta za mesto unutar šireg, evropskog konteksta. Srpska kultura koja ima izuzetne veličine – ako pretenduje da bude deo evropske kulture – svakako mora biti u nekoj vrsti stalnog dijaloga sa drugim evropskim i svetskim kulturama.
Stanislav Vinaver je, nesporno, bio za tu vrstu dijaloga, on se u mnogim kulturama osećao kao kod svoje kuće, pa slobodno mogu da kažem da su i nemačka, i francuska, i poljska, i ruska bile njegove matične kulture, a sva ta znanja koja je crpio iz njih inkorporirao je u srpsku kulturnu i modernu književnu tradiciju. To je Grad Šabac prepoznao, pa je pre dve godine bez bilo kakve rezerve prihvatio književno-naučnu i kulturnu manifestaciju “Vinaverovi dani evropske kulture u Šapcu”.
To je u simboličkom smislu jedan od najlepših znakova onoga što se nespretno zove decentralizacija. Dosad su održana dva skupa, prvi 2016. “Videlo sveta – Stanislav Vinaver i francuska kultura” i drugi posvećen ruskoj kulturi 2017, a za 2019. pripremamo skup “Stanislav Vinaver i nemačka kultura”. I ako bih mogao da dodam, sem srpske i francuske, Vinaver je bio maksimalno pristrasan prema nemačkoj kulturi – verujem da će to biti najuzbudljiviji i najinteresantniji skup. Vinaver je u najtragičnijim vremenima bujanja fašizma i dolaska Hitlera na vlast bio dopisnik iz Nemačke, a ono što je možda najbesmislenije i najtragičnije, zbog te činjenice – što je bio dopisnik – tzv. progresivci su kasnije tvrdili da su njegovi tekstovi bili profašističke orijentacije! To je potpuna budalaština. Prvo, niko te tekstove nije ni čitao jer, da ih je čitao, video bi da su oni u svojoj brutalnoj objektivnosti govorili o monstruoznosti tog poretka. Danas je to lako proveriti, pošto su svi ti tekstovi objavljeni u knjizi “Kobni vidici”.
I da se vratim na Šabac; Šapčani vide mogućnost kroz formiranje Fondacije “Stanislav Vinaver”, koja bi pokrivala različite delatnosti i manifestacije iz sveta kulture, umetnosti, nauke, pa i politike i istorije – dakle svim onim fenomenima kojima je Vinaver bio opčinjen…
*Kao i većina intelektualaca tog doba u Srbiji, društveno angažovan, kako bi se danas reklo.
Baš tako, ni oni nisu ostajali izvan političke scene i dešavanja na njoj.
Drugi segment Fondacije “Stanislav Vinaver” je Istraživačko-izdavački centar, u okviru kojeg je pokrenuta “Vinaverova biblioteka”, i to je možda najlepša činjenica u srpskoj kulturi u novijem vremenu. Ne zbog toga što je ona vezana isključivo za Šabac – naprotiv; svojom širinom i programskom sveobuhvatnošću “Vinaverova biblioteka” će zasigurno biti izuzetan događaj srpskog izdavaštva i neka vrsta kulturnog šoka u Srbiji. “Vinaverova biblioteka” će imati znatan broj posebnih, specifičnih, originalnih kolekcija.
Mislim da je u tom smislu “Vinaverovo ogledalo” jedinstven naučni zbornik manifestacije “Vinaverovi dani evropske kulture u Šapcu” – prvi broj sadrži tematski blok “Videlo sveta”, izbor iz knjige posvećene francuskoj književnosti, umetnosti jedinstven je spomenik vezama između francuske i srpske kulture, vezama u kojima je Vinaver ključna figura, ta čudesna spona; i ta priča je krajnje uzbudljiva jer pokazuje koliko je sam Vinaver bio opčinjen tom kulturom i njenom modernošću.
*U kom smislu kažete “događaj” i “šok”; izdanjima, autorima, modernošću, provokacijom?
U svakom smislu, mada mislim da ću bežati od politike, ne volim je, a i ne snalazim se, ali to ne znači da politika neće biti u knjigama i tekstovima pisaca i drugih intelektualaca koji bez politike nisu mogli. Grad Šabac je čudesna varoš, čudesan grad blistave tradicije, Laza Lazarević, Janko Veselinović, Oskar Davičo, Jelena Savić Spiridonović, Mihailo Đurić, Jaša Prodanović, Branimir Ćosić… da ne nabrajam dalje, potrajaće. Dakle, jedno neverovatno stecište izuzetnih vrednosti i u 19. i u 20. veku. I još nešto da istaknem – to je grad na granici koji je spajao i druge kulture i vrednosti, što je njegova izuzetna prednost. Zato će “Vinaverova biblioteka” otvarati prostor za druge kulture i literature; nije reč o obnavljanju jugoslovenske ideje, mada ni to nije sporno, ali svakako biće autora iz sredina bivše Jugoslavije. Ne zbog tog povratka “Yu” utopiji nego zbog toga što je reč o kulturama koje su i jezički srodne i slične, živele su u dijalogu koji je bio i pozitivan i važan decenijama. I u tom i iz tog dijaloga ima mnogo toga zajedničkog, istorijski neistraženog. Bez obzira na konačan ishod koji je negativan…
*I decenijama se pripremale za njega, a onda decenijama “rastajale”?
I još se rastaju i sastaju. I to će tek biti živo, dinamično, uzbudljivo, važno…
*Za ovogodišnji Sajam knjiga pripremili ste prvih pet tomova bogatog opusa Radomira Konstantinovića. Šta je ekskluzivno u toj ponudi?
Pre toga da vam kažem, prvi put sam 26. marta 1970. godine kročio u dom Radomira Konstantinovića i s ponosom ću reći da sam u tom druženju, koje je trajalo više od četiri decenije, od Konstantinovića mnogo naučio – i kako čitati sopstvenu tradiciju, i kako preispitivati, propitivati neke vrednosti iz nje. Bez obzira na to što u novije vreme ima suludih komentara otkud ja u prostoru književne umetnosti Radomira Konstantinovića – nema potrebe da se bavim tim opskurnim kreaturama i s levice i sa desnice – ispunio sam neku vrstu njegovog zaveta jer su naši razgovori najčešće bili o Vinaveru.
Vinaver je bio naša stalna tema, paradigma u našim razgovorima i Konstantinović je vrlo često govorio da je potrebno objaviti bar njegova sabrana dela, on to i te kako zaslužuje jer veliki greh srpske kulture prema Vinaveru treba ispraviti.
*To ste učinili prvi put kao urednik u “Službenom glasniku”!
Vinaver je morao biti prikazan u najreprezentativnijem svetlu, a projekat “Dela Stanislava Vinavera” realizovan je pod uredništvom Milke Zjačić Avramović, nažalost, tek posle Konstantinovićeve smrti (2012. i 2015), kad su “Službeni glasnik” i “Zavod za udžbenike” objavili 18 Vinaverovih knjiga, zahvaljujući pre svih Slobodanu Gavriloviću, a uz podršku Miloljuba Albijanića. U završnom tekstu sam i napisao da je to i neka vrsta mog ispunjenja Konstantinovićevog testamenta, a istovremeno i neka vrsta najlepšeg spomenika i samom Konstantinoviću, jedan je od onih koji ima trajnu vrednost.
Nimalo slučajno, kad sam otkrio Konstantinovićevog Vinavera preko “Nadgramatike” (1970) otkrio sam i samog Konstantinovića. Otada sam počeo paralelno prikupljati građu i iz Vinaverove i Konstantinovićeve stvaralačke radionice. To je već više od četiri decenije. Već od tada sam se najavio kao priređivač i Vinavera i Konstantinovića, bez obzira na to što je stvorena monstruozna klima u kojoj neki smatraju da je Konstantinović njihovo vlasništvo, a pri tome, usuđujem se reći, o Konstantinoviću ništa ne znaju, osim “Filozofije palanke”. Nisam siguran da i to valjano čitaju. Jedan od mojih poslednjih razgovora sa Konstantinovićem 2010. ticao se upravo toga – “Ubiće me ‘Filozofija palanke, ne mogu da verujem da ljudi ne mogu da se odmaknu od nje i da pročitaju nešto drugo što sam pisao, pre svega mislim na romane”, rekao mi je sasvim iskreno, s nekom vrstom sete.
*Sad će imati priliku. Šta je prvo, što će u subotu, na štandu Dan Grafa, kao partnera, biti predstavljeno?
Na samom početku da kažem: u ovu priređivačku avanturu, možda najuzbudljiviju i možda najznačajniju, a svakako i najprovokativniju, upustio sam se sa svojom kćerkom Ivom, koja je krenula mojim istraživačkim stopama. I to me čini ponosnim. Uveren sam, biće to pravi izdavački šok. Pojaviće se četiri apsolutno nove knjige, a peta je “Dekartova smrt”. Prva je “Veličina i prokletstvo”, knjiga briljantnih eseja u rasponu od Dositeja do Skerlića i Matoša. To je knjiga uokvirena sa dva programska teksta “Naše podneblje” i “Gluma protiv smrti” i onaj ko to bude dobronamerno čitao videće da je reč o kapitalnim tekstovima o srpskoj književnosti, od Dositejevog do Skerlićevog prosvetiteljstva, uz napomenu da je esej posvećen Skerliću “Kultura i siromaštvo” antologijski i u njemu s nekom vrstom zanosa govori o Skerliću koji nije deo njegove poetike! To je svojevrsni paradoks; Skerliću odaje priznanje za aktivizam koji je tada bio neophodan, evropski u svakom smislu.
*I, ako se može tako reći, praktično drži čas iz tolerancije, po čemu je prepoznatljiv?
Tako je. U tom drugom programskom tekstu Konstantinović objašnjava zašto piše o onima, kao Skerlić, čiju poetiku ne prihvata, ali prihvata činjenicu da je Skerlićev aktivizam u prvoj deceniji 20. veka kapitalna, moderna činjenica srpske kulture koju on donosi iz Evrope.
Konstantinović je čovek izuzetne tolerancije, širine, čovek koji pronalazi vrednosti i tamo gde ih pre njega niko nije pronašao, što je najbolje pokazao u jedinstvenoj, neponovljivoj i zasad jedinoj istoriji srpskog pesništva “Biće i jezik”; on je i pisac istorije modernog srpskog pesništva, od Laze Kostića do pedesetih godina 20. veka. Niti je ko pre njega to uradio, a verujem niko ni posle njega neće imati snage za tako nešto. A neverovatno je što se tih osam njegovih kapitalnih knjiga neshvatljivo potkrada...
*Kako potkrada, mislite bukvalno krade?
Da, bukvalno se kradu ideje, a da to ne bi bilo očigledno, prvo se raspali po Konstantinoviću, pa uđe u tzv. stvaralački obračun s njegovim delom.
No, da se vratimo na Sajam; u “Veličini i prokletstvu” su glavni junaci Vuk Stefanović Karadžić i Đorđe Marković Koder, manjim segmentom Đura Jakšić, zatim Laza Kostić kao jedna od ključnih povlašćenih paradigmatskih figura i Vinaverove i Konstantinovićeve poetike. Deo tekstova posvećen je srpskom realizmu, tu je tekst u kojem je Svetozar Marković za neke “preučene” konzervativni zbunjenko. Praveći kapitalnu “romansiranu biografiju”o Konstantinoviću – iako ne priznaje tu odrednicu – Radivoj Cvetićanin kaže da je Konstantinović voleo grešnike i “opasne teme”. I to je zaista tačno, ne samo velike u stvaralaštvu, a grešne u životu, nego i obične grešnike.
Tu si i tekstovi o Lazi Lazareviću, Simi Matavulju, Mileti Jakšiću, Vojislavu Iliću, fantastičan zbir eseja, sjajnih analiza, koji je i svojevrsna antologija intelektualnih činjenica srpske književnosti 18. i 19. veka. Zar je to malo?
Druga knjiga posvećena srpskoj književnosti je “O jednom ćutanju”: ona počinje kapitalnim tekstom koji je svojevrsni program kako čitati srpsku tradiciju i činjenice unutar nje koje su iz ideoloških razloga skrajnute. Posvećen je literaturi o Prvom svetskom ratu. Konstantinović je imao težak spor sa Maticom srpskom povodom knjige “Ratni drugovi”, antologije literature o Prvom svetskom ratu, a povod je bio Dragiša Vasić; Konstantinović je s punim pravom branio sjajnog, modernog pisca kakav je bio Vasić, bez obzira na njegovu kasniju ideološku prošlost. I nije odustao iako su redakciju predstavljali ugledni pisci, na čelu sa Ivom Andrićem, koji nisu hteli da čuju za četnika Vasića. No, Konstantinović nije pristao na odustajanje ni iz, kako on kaže, “intelektualnih ni iz književnih razloga” jer je smatrao da je Dragiša Vasić najznačajnije ime ratne, ekspresionističke proze. Postoji prepiska sa Živanom Milisavcem iz koje se vidi da Konstantinović ne pristaje na ucene i ona je u sklopu ove knjige.
*Šta još nudite onima koji Konstantinovića čitaju i sagledavaju samo kroz “Filozofiju palanke”?
Odmah da kažem: 15 je tomova koji su sasvim novi, nepoznati, a izuzetan je Konstantinović. On će u toj nepoznatoj verziji biti veliko iznenađenje; recimo “Beket i drugi”, esejistički i kritički tekstovi o stranim piscima, koje je ispisivao pedesetih i ranih šezdesetih godina na stranicama Politike, NIN-a, Književnih novina, Dela, ali nesporno najprovokativnije što će uspaljene levičare i desničare zapanjiti jeste knjiga “Neispisano vreme”, eseji pisani do 1989. u raznim novinama i časopisima. Reč je o svojevrsnoj blistavoj antologiji misaonog dela Radomira Konstantinovića, bolje reći – reč je čudesnoj zbirci eseja, zapisa na teme iz književnosti, umetnosti, filozofije, potom o svakodnevici, itd. Peta knjiga prvog kola je evropski roman “Dekartova smrt” s kraja 20. veka!
Pored Konstantinovićevih pet knjiga, izdavački segment “Vinaverove biblioteke” na najlepši način reprezentuje “Vinaverovo ogledalo” (prvi naučni zbornik manifestacije “Vinaverovi dani evropske kulture u Šapcu”, koji su bili posvećeni temi “Videlo sveta: Stanislav Vinaver i francuska kultura” (iz 2016) i izuzetna knjiga Žarke Svirčev “Avangardistkinje” – Ogledi o srpskoj (ženskoj) avangardnoj književnosti.
* Sami ste skupljali tekstove?
Da, skupljao sam istovremeno te najinspirativnije vinaversko-konstantinovićevske priče. To je vreme dugo bezmalo četiri i po decenije, tako da sam objavljivanjem Vinaverovih dela realizovao Konstantinovićev testament. Te četiri i po decenije ispunjavalo je traganje za Konstantinovićevim tekstovima, odnosno sakupljanjem građe i o Konstantinoviću. Nadam se da će u naredne dve, tri godine biti realizovan i projekat “Konstantinović. Trideset i jedna knjiga”, s tim što će romansijerska produkcija doći na kraju jer je, uslovno rečeno, manje-više poznata.
*Dve stvari iz vaše priče su, blago rečeno, škakljive. Kazali ste da su Vinavera označili pobornikom fašizma samo zbog pozicije dopisnika. Otkuda ta raširena, a danas posebno, navika da se osuđuje čovek čije se delo i ne zna? Suđenje bez dela.
Mi smo kultura neverovatnih diskvalifikacija. Mržnje, patologije, šizofrenosti. Vinaver se između dva rata zamerio i takozvanim socijalnim piscima, a posebno nadrealistima, pa su oni posle revolucije u kojoj su bili pobednici dočekali priliku da mu se osvete. Nije ih interesovao Vinaverov književni i intelektualni kapital, imali su kao argument samo to da je bio dopisnik iz Nemačke kada je Hitler dolazio na vlast i nije im padalo na pamet da prelistaju njegove tekstove. Ni to što je čak i skandale pravio, recimo na Gebelsovoj konferenciji za novinare, takve da mu je Predrag Milojević kazao: “Smiri se, izgubićeš glavu!” Priča je, međutim, obrnuta. Vinaver nikad, baš nikad, nije bio blagonaklon prema fašizmu. Naprotiv!
*Donekle je i Andrićeva sudbina slična, zašto ga nije branio.
Nije ga ni napadao, ali Andrić se povukao, što je logično. Pripadao je diplomatskom timu Kraljevine Jugoslavije (poslednji ambasador u Hitlerovoj Nemačkoj!) i posle rata se opredelio za ćutanje, zatvorio u radni kabinet i darovao ovoj kulturi i svetu kapitalna dela – romane. Ali, Andrić nije ni na koji način prema Vinaveru bio negativan, tu pamfletsko-paskvilantsku priču vodili su Marko Ristić i neki nadrealisti. Ali ne svi, nisu se uključili Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Vučo je, recimo, Vinavera pozvao u list Film, da piše, Matić je sa simpatijama govorio o Vinaveru, pogotovo je to činio Milan Dedinac. Ristić je sve činio iz ličnih pobuda, a nije ni imao osnova za obračun s “reakcionarnim idejama” jer Vinaver nije bio “reakcionaran”. Naprosto, bio je jedan od mnogih pisaca tog vremena, kao Crnjanski, Andrić, Rakić, Rastko Petrović, koji su bili dopisnici iz inostranstva ili diplomate.
Ali, to gloženje između dva rata preslikalo se i posle rata, taj famozni Ristićev “Indeks” u njegovoj “Književnoj politici” (1952) u suštini je optužnica protiv velikog broja pisaca.
Konstantinović je u suštini odigrao sjajnu ulogu u rehabilitaciji ne samo Vinavera već i Rastka Petrovića i drugih, ali to se danas zaboravlja jer se on nikada nije nametao kao glasnogovornik bilo koje politike. Zato su sve primedbe u tom smislu stupidne.
*Imali ste i opasku o intelektualcima između dva rata koji su bili “uhvaćeni” u politiku, nisu mogli bez nje. To je odlika tadašnjih intelektualaca čiju je tradiciju nastavio i Konstantinović neodustajanjem, konkretno od uloge književnika Vasića. Zašto intelektualci danas lako odustaju, nema ih?
Nema prostora, nikad nije bilo manje prostora za bilo koju vrstu dijaloga. U tim takozvanim suprotstavljenim taborima mržnja je postala vrednosna kategorija, a to uništavanje i ubijanje živih rečju u formi pamfleta i paskvila je, usuđujem se reći, pogubnije nego pucanje iz oružja. Prosto je nemoguće danas učiniti ono što smo mi osamdesetih radili u književnim listovima “Književna reč” i “Književne novine” – mi smo se utrkivali tada ko će pre i dublje da uđe u tamne ideološke prostore kulturne politike ili politike uopšte.
*U sistemu koji se danas krsti kao rigidan?
Da, i nisam ja tada išao da probijem glavom zid, ali otvarali smo žestoke polemike i sporove. To je bilo uzbudljivo vreme, takmičili smo se…Danas nema prostora za dijalog, nema ga čak ni za “leve” ni za “desne”, a na brisanom prostoru su svi oni između koji nisu ili ne žele da budu na bilo kojoj strani.
Pogledajte intervju --
(Projekat “Stanislav Vinaver – povratak u Šabac i Srbiju” sufinansira se sredstvima iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)
