Izvor: Politika, 12.Nov.2010, 01:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Đe sam ja u toj priči

Prvi tiraž planuo je kao alva iz sarajevskih poslastičarnica koje pisac tako slikovito opisuje

U Srbiji zbog malog broja stanovnika, niskog standarda i visoke nebrige države za kulturu, književnost je na ozbiljnom udaru. Knjige domaćih autora se uglavnom objavljuju u malim tiražima, od kojih autori i izdavači imaju bedne honorare. Država ne pruža nikakav stimulans, već dozvoljava da Narodna biblioteka ne radi celih sedam godina, ili da sumnjivi biznis upropašćuje zadužbinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Gece Kona! Ipak, svaki sajam knjiga nas podseti da ljudi ovde još čitaju. Možda je to zato što je veče uz knjigu mnogo pristupačnije od večernjeg izlaska ili što smo još u fazi tranzicije, pa smo se usput zaglavili na pola puta ka postmoderni u kojoj knjige polako postaju suvišne.

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga najviše pažnje je izazvala zbirka autobiografskih priča Emira Kusturice „Smrt je neprovjerena glasina”. Majstor za razbijanje klišea i popularnih formi, ponovo je udahnuo duh života u beskrvno telo svakodnevice oblikovane rijaliti programom i prostačkim kolumnama samozvanih diva. Prvi tiraž planuo je kao alva iz sarajevskih poslastičarnica koje pisac tako slikovito opisuje. Preturio sam čitav Beograd da pronađem knjigu i svuda nailazio na isti odgovor: „Nema, prodalo se. Štampa se sledeći tiraž!”. Na kraju sam u poslednjem trenutku ugrabio primerak u prodavnici „Novosti”, bukvalno iz ruku prodavačice koja je zamišljeno čitala Kustinu knjigu. Dok sam uzimao kusur, policajac iza mene je izvadio novčanik i kupio poslednji primerak. Kada sam došao kući, knjigu sam progutao u cugu kao ćevape kod „Ferhatovića”. Oduševljen sam koliko je Kusturičina priča duhovita, nepretenciozna, opuštena, autentična i pre svega puna života. Ljubav prema porodici, prijateljima, istini, umetnosti, glavni su motivi začinjeni raznim anegdotama i komičnim situacijama. Koga ne bi nasmejala priča kako je Kusturica vodio Džonija Depa u Visoko i na sastanak sa parketarom, ili dramatična proslava „Zlatne palme” u Kanu na kojoj je Peđa d’ Boj u ulozi padobranca štipkao Kerol Buke i tako izazvao opštu tuču dok je Džim Džarmuš s nevericom posmatrao bizarnu proslavu. Naravno, ima tu i mnogo ozbiljnijih stvari, Kusturičinih razmišljanja o smislu života, o smrti kao (ne)proverenoj glasini, ljudskoj gluposti i pakosti, ratu, podelama, lažima i propagandi, Titu, Izetbegoviću i Miloševiću, Ivi Andriću i Feliniju. Kroz priču o nekom Šabanoviću koji je u Višegradu srušio Andrićev spomenik, a da pri tom nije pročitao nijednu njegovu knjigu, on slika sredinu koja je i njega odbacila.

Izgleda da je sudbina svakog genija da bude predmet palanačkih ogovaranja i podsmeha. To je ono Domanovićevo mrtvo more koje potapa sve što štrči i prednjači. Negde sam čuo anegdotu da su Ivi Andriću lokalni pijanci u kafani u koju je redovno svraćao podrugljivo dobacivali: „Eno ga pisac! Ej, pisac, je l’ pišeš nešto?”. I Kusturica ima sličnih problema, budući da ga razni takvi i slični godinama napadaju zbog onoga što on predstavlja. To su ti „tutumraci” kako ih sam naziva u svojim pričama. „Puše, sjede, mjerkaju biste Andrića, Selimovića, Kulenovića, Ćopića i pitaju se ’Đe sam ja u toj priči?’”. Oni tabloidnu prostotu i neukus uzdižu na pijedestal vrhunskog bunta i mudrosti, a pljuju Emira Kusturicu jer ne deli njihovo viđenje sveta. Mrze ga što je odbacio Holivud a napravio „Kustendorf”, što ne prihvata verziju rata po kojoj je samo jedna strana kriva za sve, što govori jezikom geopolitike umesto da sa njima baljezga o dnevnoj politici, što ne vidi crveni tepih kao svoj put, a oni bi se na tom tepihu rado kezili al’ ih niko tamo ne zove. Kusturica se sa tim tutumracima obračunava i prilikom dodele Avnojeve nagrade u SIV-u gde u svom govoru, koji je objavljen u knjizi, britko udara na njih: „Samo dvorski umjetnici, vješte sluge ovog režima, uspjevaju da našminkaju ideologiju potrebnu ovom našem političaru megalomanu, koji teži ka mumifikaciji i grozi se svega što je malo i ljudsko”. Za Kusturicu je malo i ljudsko upravo ono što ne gubi sjaj i vrednost ni u najtežim vremenima. Njegovi „Indijanci” sa Gorice, društvo iz kafane „Šetalište” koje protestuje protiv rušenja svog omiljenog utočišta. U knjizi nema glamuroznih priča o vilama i filmskim zvezdama, ali ima puno toga o Šibi Krvavcu, legendarnom reditelju partizanskih filmova, koji je prvi primetio njegov rediteljski talenat, mada se Kusta oprobao i kao epizodni glumac u Šibinom filmu „Valter brani Sarajevo”. Sa nostalgijom se seća kako su ga posle filma „Otac na službenom putu” svi u čaršiji zvali „Palma” i kako je i tada živeo u malom stanu bez telefona.

Da ne dužim dalje. Ne bih da pokvarim potencijalnim čitaocima zabavu, niti da preterujem u hvaljenju pisca i reditelja koji, kako sam tvrdi, ne voli velike pohvale već mu više prijaju one izrečene u prolazu. Zahvalan sam mu na dozi optimizma i ljubavi koje širi svojim delom i što mi daje povoda da napišem nešto pozitivno i pohvalno. Željno iščekujem njegov novi film, ali i novu knjigu, ako odluči da je napiše. Ovaj narod je i te kako pokazao da ga zanima šta Emir Kusturica ima da kaže. Za razliku od svih tutumraka koji mogu i dalje da pilje u bronzane kipove i pitaju se „Đe sam ja u toj priči?”

član grupe ,,Beogradski sindikat”

Feđa Dimović

objavljeno: 12.11.2010.

Nastavak na Politika...