Izvor: Politika, 15.Okt.2014, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li su „luđi” Bačvani ili Banaćani
Smrtna ozbiljnost dokaz je krajnje nezrelosti. Obaška što ni zrelost kao takva nije dokazana kod ljudi
Ako humor ima svoju parohiju, kako je to u čuvenom delu „O smehu” tvrdio francuski filozof Anri Bergson, onda je Banat pravo mesto za to, i to u novoj zbirci pripovedaka Uglješe Šajtinca „Banatorijum”, pisca koji je na upravo završenom Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu dobio Evropsku nagradu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za književnost, za roman „Sasvim skromni darovi”.
I nije da oni iz neke druge „parohije” neće razumeti o čemu je reč u „Banatorijumu”, zbog toga što su tu prikazani likovi koji su na neki otkačeni način svojevrsne vojvođanske varijante Velikog Lebovskog.
Neki za pivo slažu stranu novinarku da su osakaćeni u ratu, neki znaju da govore sa životinjama, ali veruju u svoj nelogični sistem i trude se da „ne preziru tvorevinu ako ne znaju razlog njenog postojanja”. „Banatorijum” čitamo u izdanju „Arhipelaga”, koji je objavio i nagrađeni Šajtinčev roman „Sasvim skromni darovi”.
Banat je vaša stara inspiracija, samo što je to sada njegova savremenost, svakodnevica posmatrana iskosa, tragikomična, burleskna. Banatorijum može da bude i sanatorijum?
Postoji pošalica između Bačvana i Banaćana o pitanju „ko je luđi”. Pošto se više neuropsihijatrijskih ustanova nalazi u Banatu onda bi Banaćani trebalo da su „luđi”. Međutim, mi, Banaćani, imamo stav da Bačvani prednjače u broju štićenika istih. Ranije se čak znalo da kaže „idem u lude”, kad te pitaju gde ideš, a ti si krenuo u Bačku (pitajte čika Rašu Popova). Izuzimajući ovu toplu pošalicu u kontekstu vojvođanskih humornih sižea, moglo bi se reći da je ceo svet sanatorijum. S obzirom na to da sama reč u nekim jezicima nema samo konotaciju mentalne ustanove može se reći da je pojam prosto u službi poziva na obnovu. Obnavljati se neprestano, sve do odvajanja propadljivog od nepropadljivog.
Galerija ovih likova živi svoj besmisleno-smisleni život, ponekad na granici vica, ali najviše sebi samima na teret. „Ovo društvo ima veći problem s likovima koji su potpuno uvereni da su zdravi, da su u pravu, da je njihova klinička slika za primer” – ostajete li i dalje u tom uverenju?
Ostajem, ne odstupam ni za pedalj. U eri novih teorija odraza pokazuje se da one ne umeju da tumače stvarnost drugačije, metod im je identičan starim. Humor je nedostatan, pojmovi tragičnog i katastrofalnog zbrkani i dele se džabe, od prosute mudrosti nastade žitko blato u dodiru sa tlom. Raduje solidarnost među ljudima, ali još uvek retka i ugrožena. Treba više smeha. Svest i duh, kad im se otkrije delić istine koja se nikada ne prikazuje sva, treba da pevaju, da se smeše i raduju. Smrtna ozbiljnost dokaz je krajnje nezrelosti. Obaška što ni zrelost kao takva nije dokazana kod ljudi.
Te simpatične junake vidite kao deo „ovoga ovde”, nečeg „našeg”... bio to iščašeni pogled na svet, rezignacija, inat?
Moj drugar iz studentskih dana, reći ću samo da je u pitanju inspicijent jednog od beogradskih pozorišta, upotrebio je taj pojam na najduhovitiji način opisujući svoje ponašanje u trenucima susreta sa određenom ženskom osobom: „a, ja, simpatično neaktivan”. Bliskost sa „takvim i onakvim” likovima iz stvarnosti ukazuje na bliskost sa problemom u kojem se ljudi nalaze, često je to ne samo ono što prepoznajemo već ono što nikada nećemo dostići. Toliko toga donosi posmatranje. Ja sam često nalik gorili koji sedeći na svom ogromnom turu prati kretanje gmizavca na grani drveta. Oduzeti čoveku pravo da posmatra, šta i koliko hoće, braniti mu, ogađivati mu senzacije, to je teror veći od svakog zla. Na njima počiva doživljaj sveta. I važno je da svaki čovek ima mogućnost da svoj doživljaj opiše.
I kroz prozu igrate se jezikom, dijalektom, slengom, i u stvari i u prozi ste pesnik, dramski pisac?
Kad kažeš „pesnik”, sve si rekao. Kao u antičko doba. Onda su se stihova dočepali istoričari, a posle njih i svi ostali. Ali, u osnovi, to je jedino, pravo ime – pevač.
Jedna od priča posvećena je i žrtvama Prvog svetskog rata. Da li povodom velikih tema „ekonomično trošite reči”, kada pišete: „Kaplar Dušan Milićević iz Baničine. Sahranjen na Zejtinliku. Stanoju Glavašu preci pobegli iz Debra u Šumadiju posle ubistva Turčina. S juga na sever. Kaplar Milićević sa severa na jug.
Kad u Šekspirovom „Troilu i Kresidi” melanholični Hektor kaže Odiseju da će „svemu kraj učiniti tek stari nepristrasni sudija – Vreme”, a setiš se da po priči to govori junak koji će pored sve svoje mudrosti uskoro ipak ispuniti svoju dužnost i žrtvovati sopstveni život u odbranu otadžbine, onda to pesnik sebi daje slobodu da kroz mit oživi reči svedoka ratnih stradanja kojih je uvek, po istoriji, svuda unaokolo, u svakom vremenu i svakom trenutku. U jezi što kruži nad Hektorovim odgovorom, nad tim barokno raskošnim ukrasom koji krije istinu da ih na posletku nijednog, ni pobednika ni pobeđenih više neće biti pod zidovima ove Troje, u njoj je sva lepota. Nije da ekonomišem, dva pozorišna komada smestio sam u dva velika svetska rata. Ali, nikad nisam imao hrabrosti da pođem dalje od straha od uludog stradanja, pogibije nevinih i slabih. Takozvano naličje rata je jedino sveprisutno lice istog. Nevini stradaju uvek, slabi osvetu trpe kroz sva vremena, jedino se krivcima sudi ili ne određenog datuma i na za to posebno određenom mestu.
Zbirka „Banatorijum” zaokružena je pričom po motivima proze Džeka Londona, i to one proze koja čoveka dovodi u vezu sa strahom od smrti, od Boga i sile prirode. Iako na drugom kraju proznog sveta – u takve relacije umešani su i vaši mali-veliki junaci?
Svakoj priči prethodi po jedan moto, može se reći istovremeno i posveta. Minijaturicu po Džeku Londonu bez stida sam pisao kao đače pred zadatkom „napišite kako biste vi završili priču koja vam se dopala”. London je večna inspiracija. Mislim da je toliko velik ne zato što je umeo da opiše strah od smrti, već zato što se sa takvim darom prepuštao čudesima života.
Još jedna nagrada za vas nedavno, i to velika – Evropska. Kako ste je primili?
Prvo kao vest, posle kao obavezu. Međunarodna nagrada koja uzima u obzir pisce iz Srbije važna je stvar. Sad sam to bio ja, sledeći put neko drugi odavde. Ne živim sam na pustom ostrvu, život ide dalje, obaveze koje čekaju moraju biti namirene. Zahvalio bih žiriju koji je predložio roman „Sasvim skromni darovi” i Ministarstvu kulture koje mi je kupilo avionsku kartu i smestilo me na tri dana u Frankfurt. Učinili su da se osećam dostojanstveno, ali i da poverujem kako to ne znači samo meni. Dogodine i opet, neko drugi neka ide. Ima ovde, a i biće uvek – puno dobrih „pevača”.
Marina Vulićević
objavljeno: 15/10/2014
.jpg)
