Izvor: Blic, 02.Maj.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otpad umesto standarda
GRADIŠKA - Za Zijada Atića iz gradiškog naselja Lipovača nema praznika, ni Prvog maja, ni Nove godine, ni Dana državnosti... On kaže da je sam svoja država koju niko ne priznaje niti se o njoj brine u bilo kojem smislu.
Zatekli smo ga pored kontejnera u centru Gradiške kako prebira smeće i pakuje tovar na pohabani bicikl, vreću na vreću, kesu na kesu, stare kutije, reda odbačene vodokotliće, prazne boce...
- Za mene je svaki dan isti, nema u njima nikakve >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << razlike osim ako ne uzmem u obzir da je svako jutro koje mi osviće sve gore i teže. Kako mi je, to samo ja znam, drugoga to ne interesuje jer znate onu narodnu da sit gladnom ne vjeruje niti ga razumije - priča Atić otvarajući dušu, iznoseći naglas monolog koji je, kako sam priznaje, mnogo puta prepričao u sebi i za sebe.
Retko je za to pronalazio sagovornika pa je zato nama otvorio dušu, bez ustezanja i bez oklevanja.
- Nekada, pre rata, kada je Bog zapovedao, a narod slušao i poštovao, bio sam čovek, radnik u preduzeću „Standard" u Gradiški kao sav normalan svet. Imao sam radno mesto u kotlovnici jer sam ložač po zanimanju. Radio sam tako 14 godina, redovno dobijao platu od koje sam mogao izdržavati svoju porodicu, suprugu i dva sina, leti otići na godišnji odmor, vikendom i praznicima raditi kod kuće... Bilo je to srećno vreme koje sada živi samo u mojim uspomenama kojih i ne volim da se prisećam jer se tek tada razočaram sadašnjim životom - kaže Atić pridržavajući nesvakidašnji tovar na svom dvotočkašu.
Kada je izbio rat on je prvo ostao bez posla, a onda otišao u svet, u Švedsku.
- Mislio sam da će to biti kratko i privremeno, dok ne prođe ratna oluja i da ću se vratiti kući da bih nastavio posao u fabrici ili negde drugde, gde bude bilo mesta i prilike. Ali, grdno sam se prevario. Na povratak se dugo čekalo, više od pet godina i kada sam se vratio koju godinu nakon rata, shvatio sam da je lep život samo prošlost koja neće niti može da se vrati - kaže naš sagovornik ne skrivajući veliko razočarenje.
- Sve je propalo, otišlo u ambis u kojem se narod guši, jedino pojedinci koji su trgovali sirotinjskim sudbinama žive galantno. Evo, pogledajte mene pa će vam sve biti jasno, nemam ja tu šta da govorim... Niko u mojoj porodici, od nas šestoro, supruge, sinovca, snahe, ne radi. Tako je i kod moga brata. Živimo dan za danom, od danas do sutra... Ja obilazim smetlišta i kontejnere pretražujući po njima kao najveći bednik. Ne radim to iz hira nego iz velike potrebe, odlučan da se ne predajem, da ne pokleknem duhom. Sakupim tokom dana nešto otpada od aluminijuma, bakra, tih starudija i onda prodam na otkupnim mestima. Dobijem od četiri do šest maraka, to mi je dnevnica. Retko zaradim 10 maraka, možda praznikom kada su deponije punije i to je sve, takav je moj život - žali se Zijad Atić, pedesetogodišnjak bez zaposlenja, sigurnosti, državne pomoći, šansi da mu bude bolje.
Još ga teši solidno zdravlje bez obzira na to što biciklom prelazi desetine kilometara na kiši, vetru i vrućini. A dokle tako, sam se i pita i odgovara: Dok me noge i točkovi nose.
