Izvor: Blic, 15.Mar.2007, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Država svesno toleriše feudalizam

Mladi koji tragaju za poslom u Bosni i Hercegovini tvrde da ta potraga često liči na lutriju u kojoj je sreća - na strani poslodavca. Prema podacima Svetske banke, nezaposleno je oko 50 odsto mladih i vlada žestoka konkurencija za ono malo dostupnih poslova. Da bi dobio posao, kandidat mora odgovarati slici savršenog radnika koju ima poslodavac, a mora zaboraviti i na osnovna radnička prava poput četrdesetosatne radne sedmice, plaćenog prekovremenog rada, doprinosa za zdravstveno i penziono >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << osiguranje...

Centar za istraživačko novinarstvo

Da je tako, otkrili su i novinari Centra za istraživačko novinarstvo iz Sarajeva stavljajući se u poziciju mladih koji nemaju radnog iskustva, jake veze niti zaposlenje u prestonici BiH, a - traže posao. Novinari CIN javljali su se na novinske i online oglase za koje nisu potrebne nikakve posebne veštine ili kvalifikacije. U pekari su tražili pomoćnog radnika, u auto perionici čistača, u kafićima konobara ili konobaricu, recepcionara u hotelima. Probali su da se zaposle i kao trgovački putnici i radnici u proizvodnji. Nisu lagali o svojim kvalifikacijama, ali se nisu ni izjašnjavali o tome gde trenutno rade. Cilj je bio saznati da li će biti prijavljeni i kakva prava im garantuju vlasnici. Jednoj novinarki ponuđen je posao konobarice.

Radom na crno najviše je pogođena starosna grupa između 18 i 35 godina, otkrilo je istraživanje na uzorku od 1.550 građana koje je za potrebe CIN tokom decembra prošle godine sprovela agencija za ispitivanje javnog mnjenja „Prism Research". Više od 20 odsto ispitanih izjavilo je da su nekad radili na crno, dok 19 odsto nije želelo da odgovori na ovo pitanje.

Savršeni kandidat

Nadajući se da će ugrabiti posao konobara, desetak mladića i nekoliko devojaka, uključujući i novinara CIN, čekali su nedavno pod olovnim sarajevskim nebom da uđu u prostorije poznate kafe-diskoteke „Sa-klub". Većina od njih imala je oko dvadeset godina i očekivali su da posao u diskoteci bude mešavina zabave i enormnih napojnica.

Ušli su u zamračeni kafić u kojem se čula prigušena muzika. Tamo im se pridružio konobar u kasnim dvadesetim, koji je odmah prešao na stvar: plata je 400 KM, pri čemu on tvrdi da je ona „realna u odnosu na druge lokale u kojim konobarima nude obećanja o visokim platama". Nakon što je objasnio kako funkcionišu smene i odnos prema gostima, konobar je pitao kandidate da li im je sve jasno. Javio se novinar CIN sa pitanjem šta je sa penzionim i zdravstvenim osiguranjem.

Konobar je odgovorio da penziono i zdravstveno osiguranje nisu uključeni, ali da, ako se posao „dobro razvije", ništa nije isključeno, čak ni veće plate. Niko drugi nije postavio pitanja o svojim pravima. Kandidati su se zatim predstavili redom, pričali o svom dosadašnjem radnom iskustvu, i tako se sve završilo.

Našem novinaru nije ponuđen posao.

U kasnijem intervjuu, vlasnik kluba Semir Redžepović izjavio je da radi u skladu sa regulativom i da je prošao inspekcijsku kontrolu.

U kafiću „Barsa", u Hrasnom, isti novinar ponovo je okušao sreću. Ovoga puta razgovor je brzo okončan nakon što je novinar priznao da nema iskustva. Nije mu pomoglo ni to što je rekao da brzo uči.

Nakon što je kandidat sa naivnim izrazom lica upitao kolika je plata i da li će biti prijavljen, šefica se samo osmehnula. Plata koju ona naziva „standardnom" iznosi 350 KM, a što se doprinosa tiče, odgovor je bio: „Ne, znate da u lokalima ne prijavljuju."

Elzana Mašović, šefica kafića, kasnije je izjavila da su njeni radnici prijavljeni, ali da to nije rekla kandidatu jer ga se želela rešiti misleći da nije ozbiljan u traženju posla.

Kako su u razgovorima za posao saznali novinari CIN, ovakvo mišljenje je uobičajeno. „Možda ti se ovde neće svideti, a ja te prijavila", rekla je vlasnica lokala za brzu hranu na Dobrinji, odgovarajući na pitanje da li prijavljuje radnike.

U mnogobrojnim razgovorima za posao je od novinara traženo da odgovore na pitanja gde žive, kakvo im bračno stanje i kakvi su im porodični planovi, koliko nezaposlenih ima u njihovom domaćinstvu i na slična pitanja lične prirode.

Kada se javila na oglas objavljen u dnevnim novinama, novinarka CIN nije ni pozvana na razgovor u klub „Inkognito", u kojem su tražili „mlađu devojku" za posao šankerice. Na pitanje novinarke šta podrazumevaju pod „mlađom devojkom", radnica u klubu je odgovorila: „Pa mlađa, ne znam šta da kažem, mlađa devojka. Koliko imate godina?" „Četrdeset tri", rekla je novinarka.

„Auh", reagovala je radnica. Na insistiranje da kaže zašto je potrebna mlađa devojka, radnica je odgovorila: „Brža je."

Naša dvadesetdevetogodišnja novinarka javila se na oglas za posao u piceriji „Galija". Tražene su dve devojke sa znanjem engleskog kako bi posluživale u restoranu. Ni ona nije bolje prošla. Rekli su joj da, s obzirom na to da je udata i da ima dete, spada u kategoriju „žene sa obavezama". Gazda je objasnio da su „idealne devojke bez obaveza". On, takođe, traži radnice koje su komunikativne, ni puno mlade (mlađe od 18 godina), ni puno stare; da nisu mršave, jer je posao naporan, ali ni debele, pa da ne mogu ići uza stepenice. Njegove konobarice rade šest dana u sedmici, u dve smene, od 8 do 15 sati i od 15 sati do ponoći. Praznikom rade, a godišnji odmor im traje 10 dana. Ne mogu uzeti bolovanje ako ne nađu zamenu. Prijavljene su na radno vreme od četiri sata, imaju pravo na zdravstvenu zaštitu i dobijaju „standardnu" platu od 350 do 400 KM, plus napojnice.

Vlasnik Almir Karaman tvrdi da kandidatima nije nudio četvorosatnu prijavu za osmosatno radno vreme. „Postavljate pitanja kao da ste inspektor", rekao je i dodao da, ako CIN zna nekoga ko traži posao, da mu ga pošalju. Obećao je da će biti prijavljeni.

U piceriji „Bono" nude platu od 400 KM, sa mogućnošću da radnik bude prijavljen nakon tri meseca, ako se dobro pokaže. Radnici rade u dve smene - od 6.30 do 15 i od 15 do 23 sata. Konobarice imaju pravo na slobodan dan svake dve sedmice. Ako se razbole ili imaju porodične probleme, moraju naći zamenu.

U razgovoru sa novinarom CIN, vlasnik picerije je rekao da prvo sačeka da bi video da li će novi zaposlenik ostati na poslu, pa tek onda razmišlja o prijavljivanju.

Vlasnici picerija i radnji kažu kako „investiraju svoju ušteđevinu i ne mogu dozvoliti da im posao propadne". Gazde sa kojima su razgovarali novinari CIN u toku ovog istraživanja izjavile su da se bore da prežive - i traže od radnika da podele s njima taj teret.

Različita iskustva

U potrazi za poslom, novinari su upoznali istinske tragače za pravim radnim mestom. Jedan od njih je Sarajlija Armin Varešanović (23), koji već tri godine traga za stalnim poslom. Varešanović je bio pun optimizma kada je završio srednju medicinsku školu na Bjelavama i stekao zvanje sanitarno-ekološkog tehničara. Profesori su im u školi govorili da će lako naći posao s platom od 3.000 KM pošto se radi o novom smeru. Tokom šest meseci provedenih na stažiranju u Domu zdravlja na Ilidži, Armin se ponadao da će tu zasnovati radni odnos, ali se to nije desilo. Prodavao je kompakt-diskove i delio vizitkarte po kafićima dok jednog dana nije saznao da je konobar u jednom od kafića na Skenderiji dobio otkaz.

„Na intervjuu nisam pitao ni za platu, a osiguranje nisam ni pominjao jer znam da je praksa da se radnici tamo ne prijavljuju i da će to biti shvaćeno kao provokacija, pa da će mi reći: hajde, beži sada", kaže on.

Nakon nekoliko dana probnog rada, počeo je dobijati dnevnicu od 10 KM. Osim konobarskog, Varešanović je radio i posao dostavljača pica i tvrdi da mu je „solidno išlo".

„Za doprinose i prijavljivanje me niko nije pitao, niti sam se ja pitao zašto se ne plaćaju, znao sam da je to jednostavno praksa. Šta ću mu govoriti kada znam da mu se ne isplati da me prijavi", kaže Varešanović.

Na tom poslu se zadržao nekoliko sedmica, sve dok gazda jednog dana i njega i kuvaricu nije oterao zato što je primetio dlačicu na tanjiru. Sada je bez posla i spreman je, kako kaže, „da radi na crno za bilo kakav novac".

Vlasnici kafića nude „druženje"

Emina Drljo (24), studentkinja poreklom iz Srbije, promenila je kao konobarica više od 20 radnih mesta u poslednjih godinu dana. Ni na jednom nije bila prijavljena.

„Nisam imala izbora", kaže ona. „Od nečega treba platiti kiriju, a roditelji mi ne mogu poslati puno novca. Iako nikada nisam htela biti konobarica, rad u ugostiteljstvu ti stvori utisak da ne možeš raditi ništa drugo i ti izgubiš volju." Ona tvrdi da je mladim devojkama na ovim poslovima mnogo teže nego muškarcima. Vlasnici ih često tretiraju kao osobe koje bi im zahvalnost za posao trebale pokazati na „prisniji" način. Jedan gazda joj je ponudio „druženje". „Sve je bilo propraćeno pričom o tome kako je on bogat, kako ona zna šta muškarci žele itd. Ustala sam i otišla čim je progovorio o tome", kaže ona.

Drugi vlasnik kafića pravio je neukusne komentare na račun njenog fizičkog izgleda i nudio joj da spava u njegovom kafiću. Ona kaže da je samo čekala da uzme prvi deo plate kako bi mogla platiti kiriju. A da u večernjim smenama ne bi ostajala sama s vlasnikom, u kafić je svake večeri pozivala svoje prijatelje.

„Ta tri dana s njim bila su mi kao tri godine", priseća se ona.

„Nakon svega, samo želim da završim fakultet i nađem neki normalan posao", kaže Emina Drljo.

Surove posledice tržišta rada

Predsednica Sindikata trgovine BiH Azra Šehbajraktarević kaže kako je „uobičajeno da se od trgovačkih i radnika u ugostiteljstvu, koji su često mladi i neprijavljeni, traži da rade prekovremeno". Iako je Zakonom o radu propisano da radna sedmica traje 40 sati i da je raspoređena na šest radnih dana, tipično radno vreme u maloprodaji je i po 12 sati. Šehbajraktarevićeva kaže da je radniku, ako se pobuni ili odbije da radi, lako dati otkaz, jer ima dovoljno nezaposlenih ljudi koji će zauzeti njegovo mesto.

Nastavak na Blic...