Izvor: Blic, 07.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voleo bih da porastem
Voleo bih da porastem
Priča o porodici Petrović iz Čaglavice kod Prištine bila bi samo još jedna od uobičajenih nesrećnih priča Srba sa Kosova, da u njoj ne živi i desetogodišnji Stefan oboleo od neizlečive paraplegije. Do pre tri godine Petrovići su živeli u Gušterici nadomak Lipljana odakle se Radojica sa svojom petočlanom porodicom, zbog polaska u školu malog Stefana, preselio u Čaglavicu na stotinak metara od školske učionice. Da su sretnija vremena, Stefan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bi školu pohađao u nekoj od specijalnih ustanova, a ovako, vezan za kolica i brata Lazara, prepušten porodici, završava treći razred redovne škole, ali već razmišlja kako će i gde naredne školske godine, posebno godinu dana kasnije, pošto u Čaglavici nema osnovne škole. Ne ide mu se u Novi Pazar, radije bi u neku od škola u Beogradu, a njegovi roditelji se nadaju da će se savest obrazovno-socijalnih radnika probuditi i da će neko zakucati na njihova vrata kako bi Stevica imao sretnije i manje mučno detinjstvo od onog koje ima družeći se sa golubovima, pticama, kučićima Markom i Zoricom, moleći mamu Sunčicu da ako ima para kupi 'pampers' umesto običnih pelena, da mu navuče cipele umesto patofni, pižamice i čarapice za noge koje ne oseća, da mu tata kupi niža kolica, jer kad padne ne bi morao da zapomaže i zove u pomoć, i loptu da poraste.
Rođen u Prištini, ali su tek lekari na Institutu za majku i dete u Beogradu utvrdili da ima hipotoniju i atoniju bešike.
'Desetog dana primećena je paraplegija', napisali su lekari, a majka Sunčica, svesna da njen mezimac nikada neće stati na noge, 'ne krivi lekare, moli se Bogu i veruje u ljude da će joj pomoći da Stevici udovolji. Para nema, niti pomoći. Beda i sirotinja'.
Majka Sunčica je ostala bez posla, a 'suprug Radojica radi kao portir na Matematički fakultet u Kruševac. Primi pet ‘iljade dinara, a nas petoro. Stareji Stojan završava osmi, a srednji Lazar šesti. Vide kako si druga deca oblače. Ovdi u Čaglavici nema kuće koja nije bogata, al’ moja deca su stidna. Evo, Stojan ‘oće zanat da što pri završi da može da si ima dinar. Ali, oni su mi živi i zdravi, a sa Stefanom muke. Sve znaje. Sve razumije, kao da mu dva’es’ leta... Kontroliše si stolicu i mokraću, ali ga ponekad prevari. Krivo mu kad se to dogodi u razred, ali ‘vala Bog, deca ga razumeju, posebno učiteljica'. Jedina pomoć, kako kaže Sunčica, stigla je iz crkve iz Gračanice. Izvesni Amerikanac, kome je ime zaboravila, poklonio je nova invalidska kolica. Stara su potpuno pohabana, pa su na Stefanovim rukicama žuljevi. Zbog nemaštine nema para za 'pampers' niti za bebi kreme ili 'pavlovićevu mast', pa mali Stefan ima podlive na donjim ekstremitetima. Ne jede slatkiše niti čvrstu hranu; voli voće i sokove, 'a odaklen...'
- Volim školu. Iz engleskog i muzičkog imam peticu, trojku iz srpskog, dvojku iz matematike, ali sam najboljši iz likovno’. Hoću da završim školu. Voleo bih da imam loptu da igram fudbal i košarku - da porastem. Moj brat me vozi na igralište, ali... - uplakan prekida priču Stefan. - Kad nisam u školi ili na njivi, uvek sam pored brata. Žao mi je što ne mogu sa njim na igralište, što ne mogu da sa njime šutiram loptu. Ja imam nove patike, a on često krijući od mame kaže: 'Daj mi ih', a onda pokuša da ih stavi na svoje noge. Hteo bi, ali... - priča Lazar, ali mu pažnju odvlači Stefan. Krenuo je kolicima da dovede i pokaže nam miljenike - kučiće Marka i Zoricu, koji su tu pored njegovog golubarnika. 'Stražare', veli, i opominju ga ako neko pokuša da priđe njegovom golubarniku i njegovim visokoletačima. Neđeljko Zejak
Mali golubar
'Golubove gajim od šeste godine. Imam letače, tiplere, zemire, đulije; ne volim prevrtače. Pre tri godine uhvatio sam jednog letača, a onda mi je tata kupio još jednog i sad imam najbolje u selu. Tatin prijatelj pre odlaska iz Prištine poslaja mi ‘minđuše’ i ličnu kartu za golubove i jednu knjigu. Svaki dan sedim u golubarniku i brojim koliko još dana ima da se izlegne pile. Dva’esti dan uznem jaje, stavim na uvo i znam da će ujutru da se izlegne. Ako ne osetim, onda bacim - vidim da je mućak. Kobac mi u’vatio jedan letač. Gleda sam kako ga gore visoko na nebo uvatija i odnea dole u njivu. Mnogo sam plakao. Možda bi ga spasija da sam... Ali, moj brat Lazar nije bio kući', kaže Stefan.
